prid. [ž. šȕmasta] – luckast, šašav, blesav • Mãko je šȕmast, nĩ mu za zamȉrit.

pril. – onaj koji šumi, na način šuma, šumeći • Vȉtar je šumẽči prȅša čez lȏzu.

nesvrš. [prez. jd. 1. šumĩm, mn. 3. šumĩju/šumĩdu, imp. jd. 2. šũmi, prid. rad. jd. m. šũmi] – proizvoditi šum, šumiti • Drĩvja šumĩju kat ih vȉtar popũhne.

ž. [jd. G šȗnke, mn. G šȗnki] – dimljeni i kuhani ili sušeni svinjski but, šunka • H dȉm smo dȉli dvȋ šȗnke i dvȋ lopȁtice.

m. [jd. G šȗba, mn. G šȗbof] – potez, pokret, mah • Zȅ je pȕšku i od šȗba pȍgodi zȃjca. Mȃm je dȍbiu šȗp, zmȉsta je mȍra vũjt.

[prez. jd. 1. šupȋram, mn. 3. šupȋraju/šupȋradu, imp. jd. 2. šupȋraj, prid. rad. jd. m. šupȋra, prid. trp. jd. m. šupȋran, ž. šupȋrana] – istjerati, potjerati • F hĩpu ih šupȋraju tȁk da se nȅ buju vȅč vnȉli nazȃj.

ž. [jd. G šȕpe, mn. G šȕpi(h)] – spremište od dasaka za smještaj drva, ugljena, alata i sl., šupa • Posprȁvili smo sȁ drvȁ h šȕpu.

prid. [ž. šũpl(j)a] – 1. koji je iznutra prazan; koji ima rupu, otvor; probušen; koji u ljusci ima sasušenu jezgru; štur, 2. pren. bez sadržaja, manjkava znanja; prazan; šupalj • Õf orȉh je šũplji, hȉti ga.

m. [jd. G šȕpanca, mn. G šȕpancof] – 1. udarac dlanom po licu, pljuska, zaušnica 2. pren. neugodan javni ispad, napad ili kritika • Prȁf je dȍbi šȕpancof kaj nĩ ftȉ poslũhnit.

svrš. [prez. jd. 1. šȕpim, mn. 3. šȕpiju/šȕpidu, prid. rad. jd. m. šȕpi] – udariti, lupiti, ćušnuti lagano rukom, pljusnuti • Šȕpi me je tȁk da sam sȅ zvĩzde vȉdla pred očĩm.

m. [jd. G šurīškȁ, mn. G šurīškȍf] – cvrčak → ščurīčȁk • Čȕt je šurīškȅ, velĩju da unȉ tȁk mȅhščaju grõjzje.

m. [jd. G šȕrkleca, mn. G šȕrklecof] – mali crni skakavac • Šȕrklec mi je skočȉ na rȗku pak sam se prestrȁši.

nesvrš. [prez. jd. 1. šȕrujem, mn. 3. šȕrujeju/šȕrujedu, prid. rad. jd. m. šȕrova] – biti u dosluhu radi ostvarenja zajedničkih ciljeva protiv ili na račun drugih, šurovati • Ž imi šȕruje, a prȋ mȉsec dãn ih nĩ mȍga vȉdit.

m. [jd. G šȗsa, mn. G šȗsof] – 1. udarac, 2. udar, 3. oštro upućivanje lopte i sl. na cilj • Ũn je bȉ prãvi igrãč, kȁkaf je imȁ šȗs!

svrš. [prez. jd. 1. šȕsnem, mn. 3. šȕsneju/šȕsnedu, prid. rad. jd. m. šȕsni] – 1. zadati udarac; lupiti, mlatnuti, 2. snažnim zamahom izvršiti sudar jednog tijela s drugim, 3. izvršiti oružani napad; napasti, 4. krenuti, poći, upraviti hod u nekom smjeru, 5. početi snažno padati; zasuti (o kiši i snijegu); navaliti velikom žestinom; udariti • Posvȁdili su se nȉkaj, a ȕnda ga je ũn šȕsni kaj je gȍt mȍga, tȁk kaj je õf opȁ dȍl.

nesvrš. [prez. jd. 1. šȕškam, mn. 3. šȕškaju/šȕškadu, prid. rad. jd. m. šuškȁ] – 1. proizvoditi lagan zvuk blagog sraza krutih tijela koji se ponavlja; imati smetnju u artikulaciji; suglasnike z i s izgovarati kao ž i š; šuškati, 2. pren. krišom pronositi glasove, tiho govoriti; govorkati, šaputati, zuckati • Ovĩ dvȃ h zȁdoj klũpi fȕrt nȉkaj šȕškadu.

m. [jd. G šȕškafca, mn. G šȕškafcof] – sintetički, lagani ogrtač • Nȅgda, dȏ je imȁ šȕškavac, tã je bȉ jȃko gizdȁf.

svrš. [prez. jd. 1. šȕšnem, mn. 3. šȕšneju/šȕšnedu, imp. jd. 2. šȕšni, prid. rad. jd. m. šȕšni] – šušnuti → šuškȁt • Nȉkaj je šȕšnilo vanĩ, a māčȁk je mȃm vȕša nȕtra.

m. [jd. G šȕštara, mn. G šȕštarof] – onaj koji izrađuje i popravlja cipele; postolar, cipelar, crevljar, obućar, šuster → šȍštar • H nȁšemu selȕ nĩ vȅč šȕštarof.

ž. [jd. G šȕte, mn. G šȗt/šȕti(h)] – ostatci građevinskog materijala • Šȕtu pȅljamo na blãtne pũte.

m. [jd. G Švãbe, mn. G Švãbof] – 1. pripadnik njemačkog naroda iz Švapske, 2. pogr. Nijemac ili asimilirani Nijemac naseljen u našim krajevima • Za rȁta je bȋlo f selȕ Švãbof.

ž. [jd. G Švabĩce, mn. G Švabĩc] – Njemica • Jȅnina stãra mȁma je bȋla prãva Švabĩca.

m. [jd. G švȁgerlina, mn. G švȁgerlinof] – kola na opruge s konjskom zapregom za prijevoz putnika, fijaker, kočija → bȁgrlen • Nȉgda su se ljȗdi pelȁli zis švȁgerlinum prik Sãve zi skelũm h Sanȏbor.

m. umanj. [jd. G švagerlȉnčeka, mn. G švagerlȉnčekof] – mala kočija, mali fijaker → švȁgerlin • Žȕpnika su na švagerlȉnčeku dopelȁli s fȁrofa na blȁgoslof jȉla.