z (zi)

prij. – 1. s, sa → ž, 2. iz → sTȏ napĩšite z glāvȅ! Prīmȉ ga z rukȁm.

Za grȃdum

pril. ozn. mj. – toponim • Za grȃdum je grȕnt h Ladūčȕ zȃd mȉsta kadȉ je nȉgda bȉ dvõr ili vȅlika hȉža o tẽroj su povīdȁli.

zaãrat

nesvrš. [prez. jd. 1. zaãram, mn. 3. zaãraju/zaãradu, prid. rad. jd. m. zaãra] – 1. početi orati, 2. orući zatrpavati, 3. oranjem prelaziti među, orući zalaziti u tuđu njivu, 4. pren. zalaziti dublje (u posao ili sl.); zaoravati • Zaãram strnȉšče, bȕmo sȉjali dȉtelinu.

zabȁdaf

pril. – 1. a. bez nagrade ili naplate; badava, besplatno, nizašto, b. vrlo jeftino, za neznatan novac, 2. bez učinka; uzalud, zabadava • Tȁk su se f štacũn narȉvali, kȁk da dilĩju zabȁdaf.

zabãdat

nesvrš. [prez. jd. 1. zabãdam, mn. 3. zabãdaju/zabãdadu, prid. rad. jd. m. zabãda] – 1. činiti da nešto šiljato ili oštro prodre u nešto; zabijati u što, 2. činiti kakvim postupkom da tko učini neku radnju ili da uzvrati na sličan ili na jednak način ili da prihvati sukob, 3. činiti da što izbije, da se pojavi, da se dogodi; izazivati → zadrẽzatNe mȍrem vȅč podnãšat kȁk me fȍrt zabãdaju.

zabȃjtat se

svrš. [prez. jd. 1. zabȃjtam se, mn. 3. zabȃjtaju se/zabȃjtadu se, imp. jd. 2. zabȃjtaj, prid. rad. jd. m. zabȃjta] – uvući se u kuću i zatvoriti sve prozore, zabarikadirati se • Zabȃjtaju se tȁk da ne mȍre nȉgdo nũtra zãjt.

zãbava

ž. [jd. G zãbave, mn. G zãbavih] – 1. ugodno provođenje vremena; provod, razonoda, zadovoljstvo, 2. meton. ono što omogućuje da se ugodno provodi vrijeme, 3. društvena priredba s plesom • H subȍtu je h dȍmu bȋla zãbava, sȉ su fȇjst tȃncali i popĩvali.

zabãvlat (se)

nesvrš. [prez. jd. 1. zabãvlam (se), mn. 3. zabãvlaju/zabãvladu (se), prid. rad. jd. m. zabãvla (se)] – 1. učiniti da tko ugodno provede vrijeme; razonoditi, razveseliti, 2. privući, zadržati čiju pozornost, 3. a. ugodno provesti vrijeme; proveseliti se, razonoditi se, b. zadržati se, provesti vrijeme, c. zaposliti se čim, posvetiti se čemu, uzeti u razmatranje • Zabãvlali smo se cĩlu vȅčer.

zabēčȁt

svrš. [prez. jd. 1. zabečĩm, mn. 3. zabečĩju/zabečĩdu, imp. jd. 2. zabēčȉ, prid. rad. jd. m. zabēčȁ] – naglo (ob. prodorno ili vriskom) viknuti → bēčȁtMāčȁk je tȁk zabēčȁ kat sam mu stȁ na rẽp, da sam mȉsli da bu ga vrȃg zȅ.

zabežȁt se

svrš. [prez. jd. 1. zabežĩm se, mn. 3. zabežĩju/zabežĩdu se, prid. rad. jd. m. zȁbeža se] – zaletjeti se u trku; potrčati, zatrčati se • Fȇjst sam se zabežȁ kaj bi ftẽgni zȃjt na cȗk.

zabibȅrit

svrš. [prez. jd. 1. zabibȅrim, mn. 3. zabibȅriju/zabibȅridu, imp. jd. 2. zabibȅri, prid. rad. jd. m. zabibȅri] – 1. začiniti paprom, biberom, 2. razg. a. začiniti pričanje previše slobodnim izrazima, b. prirediti neugodnost, c. učiniti zlo komu, napakostiti • Fȋno mu je zabibȅri kat ga je tūžȉ čȁči.

zabȉgnit

svrš. [prez. jd. 1. zabȉgnem, mn. 3. zabȉgneju/zabȉgnedu, prid. rad. jd. m. zabȉgni] – 1. sjesti, stati, zapeti u grlu, 2. pren. zlo se svršiti, imati loše posljedice; dozlogrditi; prisjesti • Zabȉgni mu je obȉt kat su mu povȉdali da se štȁla vužgãla.

zabījȁt

nesvrš. [prez. jd. 1. zabĩjam, mn. 3. zabĩjaju/zabĩjadu, imp. jd. 2. zabĩjaj, prid. rad. jd. m. zabījȁ] – udarcima činiti da što uđe jedno u drugo; ukucavati, zabijati • Zabĩjamo dȁske na sviãk.

zabīlȉt (se)

svrš. [prez. jd. 1. zabĩlim (se), mn. 3. zabĩliju/zabĩlidu (se), prid. rad. jd. m. zabīlȉ (se)] – učiniti bijelim, zabijeliti → bīlȉtBrȋgi su se sȉ zabīlȉli, opȁ je snȋk.

zabȉt

svrš. [prez. jd. 1. zabĩm, mn. 3. zabĩju/zabĩdu, prid. rad. jd. m. zȁbi, prid. trp. jd. m. zabȉt, ž. zabȉta] – udarcima činiti da što uđe jedno u drugo; ukucavati • Zȁbi sam stūpȅ za plȏt. Sȉ su stūpȉ za plȏt zabȉti, mȍrem ȉt dȋt drȏt.

zābȉt

svrš. [prez. jd. 1. zãbim, mn. 3. zãbiju/zãbidu, prid. rad. jd. m. zābȉ] – 1. a. izgubiti iz sjećanja, prestati se sjećati koga ili čega, zaboraviti, b. ne sjetiti se u trenutku kad je potrebno, smetnuti s uma, ispustiti iz vida, c. prestati se brinuti o komu ili čemu; zanemariti, d. ostaviti, ne uzeti nešto sa sobom zbog nepažnje ili zanesenosti, 2. oprostiti → pozābȉtZābȉ je da je imȁ vȍdene kȍzice kat je bȉ mãli.

zablȉskat

svrš. [prez. jd. 1. zablȉskam, mn. 3. zablȉskaju/zablȉskadu, prid. rad. jd. m. zablȉska] – 1. pojaviti se kao bljesak, naglo i jako zasvijetliti; sijevnuti, zasjati, 2. pren. iznenada se pojaviti, naglo iskrsnuti; bljesnuti • Fȇjst se zablȉskalo pak je zagrmĩlo, ȕnda smo vȉdli kȁk je strĩla vudrȉla h drȋvo na brĩgu.

zablĩščat

svrš. [prez. jd. 1. zabliščĩm, mn. 3. zabliščĩju/zabliščĩdu, prid. rad. jd. m. zablĩšča] – jako zasvijetliti, zablistati • Svȉkla mi zabliščĩju prid očmȋ, oslĩpiju me.

zablũdit

svrš. [prez. jd. 1. zablũdim, mn. 3. zablũdiju/zablũdidu, prid. rad. jd. m. zablũdi] – otići pogrešnim putem; zalutati (o mišljenjima i idejama) • Zablũdi je, zȁče je pripovīdȁt sāmȅ bedastȏče.

zabȍga

uzv. – 1. u dijaloškoj situaciji za izražavanje čuđenja i za isticanje, 2. za povezivanje predgovornikova teksta sa svojim riječima i sa značenjem u kontekstu koji slijedi • Zabȍga drãgoga, pa kȁj si tȏ naprȁvi?

zabrdũhat

svrš. [prez. jd. 1. zabrdũham, mn. 3. zabrdũhaju/zabrdũhadu se, prid. rad. jd. m. zabrdūhȁ] – jako napadati (o snijegu), zapasti • Kȏmaj hȍdim po snīgȕ kak je snȋk zabrdūhȁ.

zabrȅmzat

svrš. [prez. jd. 1. zabrȅmzam, mn. 3. zabrȅmzaju/zabrȅmzadu, imp. jd. 2. zabrȅmzaj, prid. rad. jd. m. zabrȅmza, prid. trp. jd. m. zabrȅmzan, ž. zabrȅmzana] – kočnicom zaustaviti, zakočiti • Pozābȉli su zabrȅmzat vȏs i volȉ su ga komȃj zastanovȉli.

zabrẽnčat

svrš. [prez. jd. 1. zabrenčĩm, mn. 3. zabrenčĩju/zabrenčĩdu, prid. rad. jd. m. zabrẽnča] – početi brenčati, zabrenčati • Zvȍni su zabrẽnčali, bȋlo ih je nadãko čȕt.

zabrȗndat

svrš. [prez. jd. 1. zabrȗndam, mn. 3. zabrȗndaju/zabrȗndadu, imp. jd. 2. zabrȗndaj, prid. rad. jd. m. zabrȗnda] – oglasiti se poput medvjeda, zabrundati • Kat je zȁče popīvȁt, mȉsli sam kak je medvȉd zabrȗnda.