začinȉt

svrš. [prez. jd. 1. začinĩm, mn. 3. začinĩju/začinĩdu, prid. rad. jd. m. zȁčini, ž. začinĩla, prid. trp. jd. m. začiȅn, ž. začiȅna] – 1. dodati začin jelu, 2. pren. učiniti pripovijedanje o zgodama zanimljivijim dodavanjem umetaka, detalja itd.; začiniti • Tȁk sam si zȁčini šalȃtu, kaj u sȁt ne mȍrem jȉst. Bȃžul sam začinĩla i zgotȍvila. Gulãščec je bȉ tȁk začiȅn, kȏmaj smo ga pojȉli.

začkȍmit

svrš. [prez. jd. 1. začkȍmim, mn. 3. začkȍmiju/začkȍmidu, imp. jd. 2. začkȍmi, prid. rad. jd. m. začkȍmi] – početi šutjeti, prestati govoriti, zašutjeti • Dȅ začkȍmi vȅč jempũt!

začrlẽnit (se)

svrš. [prez. jd. 1. začrlenĩm (se), mn. 3. začrlenĩju/začrlenĩdu (se), prid. rad. jd. m. začrlẽni (se)] – učiniti crvenim, pocrvenjeti, zacrvenjeti (se) • Začrlẽni se kȁk božȉčnica kat u je zistȁ na pũtu.

začnit (se)

svrš. [prez. jd. 1. začrnĩm (se), mn. 3. začrnĩju/začrnĩdu (se), prid. rad. jd. m. začni (se), prid. trp. jd. m. začen, ž. začena] – učiniti crnim, pocrniti, zacrniti (se) • Sȁf se začrnĩm kat zmȉčem sȁje z rȁjfinga. H sȗnce mȍreš glẽdit čez začeno stȁklo.

začtit

svrš. [prez. jd. 1. začrtĩm, mn. 3. začrtĩju/začrtĩdu, prid. rad. jd. m. začti] – osjetiti mržnju prema komu, čemu; omrznuti koga, što, zamrziti • Mȍreju me začtit či ih bum fȕrt špȍta.

začȕdit (se)

svrš. [prez. jd. 1. začȕdim (se), mn. 3. začȕdiju/začȕdidu (se), prid. rad. jd. m. začȕdi (se), prid. trp. jd. m. začȕjen, ž. začȕjena] – izazvati čuđenje, izazvati iznenađenje, učiniti se čudnim, neobičnim; iznenaditi • Fȇjst sam se začȕdi kat sam ga vȉdi, nĩs znȁ da se vnȉ domȏm.

začvčat

svrš. [prez. jd. 1. začvrčĩm, mn. 3. začvrčĩju/začvrčĩdu, prid. rad. jd. m. začvča] – početi cvrčati, zacvrčati • Mȇso je začvčalo kat sam ga dȉ h vrũču pȗmbicu.

zȁdača

ž. [jd. G zȁdače, mn. G zȁdačih] – 1. školski ili domaći rad koji izrađuje učenik, domaća zadaća, 2. zadatak javne vrijednosti ili dometa; misija; zadaća • Nȁša vučitẽlka nam navȋk dãje čȕdaj zȁdače.

zadȃna

pril. – za dana, za vrijeme danje svjetlosti • Mȍreš se ĩt mũtit vȃn, al da si se vnȉ zadȃna.

zadāvȉt

svrš. [prez. jd. 1. zadãvim, mn. 3. zadãviju/zadãvidu, prid. rad. jd. m. zadāvȉ, prid. trp. jd. m. zadãvlen, ž. zadãvlena] – 1. usmrtiti koga davljenjem, 2. razg. dosaditi komu gnjavljenjem i sl.; zagnjaviti; zadaviti • Nesnãga nam je zȁšla h ograẽnac i zadāvȉla sȅ rȃceke. Kat sam zȁša h ograjẽnac, nȁša sam sȅ pȋceke zadãvlene.

zadȉhtat

svrš. [prez. jd. 1. zadȉhtam, mn. 3. zadȉhtaju/zadȉhtadu, prid. rad. jd. m. zadȉhta, prid. trp. jd. m. zadȉhtan, ž. zadȉhtana] – zatvoriti brtvom; zatisnuti, začepiti, zabrtviti • Zadȉhta sam sȅ oblȍke i vrãta, sȁt nam nȅ bu nȕtri tȁk zĩma. Sȅ je zadȉhtano, nĩma zrȃka f hȉži.

zadȉmit

svrš. [prez. jd. 1. zadȉmim, mn. 3. zadȉmiju/zadȉmidu, imp. jd. 2. zadȉmi, prid. rad. jd. m. zadȉmi, prid. trp. jd. m. zadȉmlen, ž. zadȉmlena] – 1. početi se dimiti, 2. ispuniti (se) dimom → zakādȉtTȁk su zafȃjfali, cĩlu su hȉžu zadȉmili i zasmdili. Cĩla je vȕlica zadȉmlena, sũset kũri stãre švȃkore i hantolãke.

zadīšȁt

svrš. [prez. jd. 1. zadišĩm, mn. 3. zadišĩju/zadišĩdu, prid. rad. jd. m. zadīšȁ] – početi mirisati, zamirisati • Kȁk su rȏže lȋpo zadīšȁle!

zadȉt (se)

svrš. [prez. jd. 1. zadȅnem (se), mn. 3. zadȅneju/zadȅnedu (se), prid. rad. jd. m. zȁdi (se)] – zahvatiti što čime; okrznuti, dohvatiti, zakvačiti, zadjenuti (se) → začahnȉt (se) • Lȁhko se zadȅnem či ne gledĩm kũt hȍdim.

zȁdi

prid. [ž. zȁda] – 1. koji je odzada; stražnji, 2. koji se nalazi na kraju reda ili niza; posljednji, 3. razg. koji je najgori, najveći; zadnji • Tõ naj bu zȁdi pũt da si me fkȁnila.

zȁdica

ž. [jd. G zȁdice, mn. G zȁdic] – 1. dio tijela na kojem se sjedi; stražnjica, 2. dio odjeće koji pokriva leđa • Rȕbača je bĩla, a zȁdica i krȁglen su šãri.

zadobȁvit

svrš. [prez. jd. 1. zadobȁvim, mn. 3. zadobȁviju/zadobȁvidu, prid. rad. jd. m. zadobȁvi] – dobiti, steći • Oženȉ sam u, a ȕndar sam vȉdi kaj sam se lĩpoga vrȃga zadobȁvi.

zadovȍlan

prid. [ž. zadovȍlna] – 1. koji ima ono što želi, komu je želja ispunjena, koji ne traži više od onoga što ima, 2. koji je dobre volje; raspoložen, sretan; zadovoljan • Fȇjst sam zadovȍlan kak smo tȏ mȃm zgotȍvili.

zadrẽzat

nesvrš. [prez. jd. 1. zadrẽzam, mn. 3. zadrẽzaju/zadrẽzadu, prid. rad. jd. m. zadrẽza] – 1. činiti kakvim postupkom da tko učini neku radnju ili da uzvrati na sličan ili na jednak način ili da prihvati sukob, 2. činiti da što izbije, da se pojavi, da se dogodi; izazivati → zabãdatJizĩ se kat u zadrẽzaju.

zadrīmȁt

svrš. [prez. jd. 1. zadrĩmam, mn. 3. zadrĩmaju/zadrĩmadu, prid. rad. jd. m. zadrīmȁ] – 1. početi drijemati, 2. kratko vrijeme drijemati; zadrijemati • Sȁmo kaj sam si sȅ, mȃm sam zadrīmȁ.

zadrĩt

svrš. [prez. jd. 1. zadrẽm, mn. 3. zadrẽju/zadrẽdu, prid. rad. jd. m. zȁdru] – 1. oštrim predmetom prodrijeti pod gornji, površinski sloj čega; zariti, zaparati, zasjeći, zahvatiti, ući parajući, 2. pren. htjeti po svaku cijenu, navaliti, ustrajati u nepopuštanju • Zȁdru sam si rȕbaču na bodẽči drȏt.

zadrȏtat

svrš. [prez. jd. 1. zadrȏtam, mn. 3. zadrȏtaju/zadrȏtadu, imp. jd. 2. zadrȏtaj, prid. rad. jd. m. zadrȏta] – staviti svinji komad žice koja je sprečava da ruje i radi štetu • Zadrȏtaj prasȉcu, sȅ je dvorȉšče zrȗndala.

zȁdrt

prid. [ž. zadtȁ] – 1. koji je namjerno tvrdoglav ili nepopustljiv; zagrižen, 2. koji je uskih vidika; zadrt • Tȁk je zȁdrt, nȅ da si nȉš zapovīdȁt.

zãdruga

ž. [jd. G zãdruge, mn. G zãdrugih] – 1. pov. tradicionalna ruralna zajednica južnih Slavena koju su činili pripadnici porodice sastavljene od više obitelji, 2. kolektivna organizacija, društvo za obavljanje ili poduzimanje raznih djelatnosti, 3. objekt ili zgrada u kojoj je smještena takva organizacija; zadruga • H zãdrugi je nȉgda bȋla škȏla.