prij. – u → f, v • Ȉdem h pinȉcu.

– upitna riječ • Bȕte danȁs zgotȍvili okãpae, hȃ?

nesvrš. [prez. jd. 1. hãbam se, mn. 3. hãbadu/hãbaju se, prid. rad. jd. m. hābȁ] – trošiti se od upotrebe, trošiti se rabljenjem → znȕcat (se) • Šȏleni se hãbaju či se prȅveč hȍdi po šȕdru i kamẽu.

ž. [jd. G habdīnȅ, mn. G habdīnȉ(h)] – vrsta bazge, abdovina • Cvȋti ot habdīnȅ su bĩli i drõbni.

m. [jd. G hȁbrleka, mn. G hȁbrlekof] – stari iznošeni kaputić • Za okãpae si oblĩčem kȁkaf gȍt hȁbrlek.

pril. – toplo • Vanȉ smo se zmȑznili i sȁt je lȋpo hȁc-hãc pri špȍrhotu.

nesvrš. [prez. jd. 1. hȃftam, mn. 3. hȃftaju/hȃftadu, prid. rad. jd. m. hȃfta] – motriti, paziti • Pȕre rȁde vũjdeju, mȏram ih hȃftat.

m. [jd. G hȃhara, mn. G hȃharof] – fakin, bećar, vragolan, mangup • Õf hȃhar speljĩva sȉkakve vragomȅtnosti.

nesvrš. [prez. jd. 1. hȃjam, mn. 3. hȃjaju/hȃjadu, prid. rad. jd. m. hȃja] – mariti, skretati svoju pozornost, obraćati pažnju, mariti za koga • Decȁ zã me nȉš ne hȃjaju, a tȏ nĩ lȋpo.

nesvrš. [prez. jd. 1. hȃjbam, mn. 3. hȃjbaju/hȃjbadu, prid. rad. jd. m. hȃjba] – pren. hodati, ići • Do tvẽga tȑsja ȉmamo kȁj hȃjbat, ȕno je zarĩs dȁleko.

m. [jd. G hȃjcara, mn. G hȃjcarof] – onaj kojemu je posao da loži, da se brine za loženje peći i parnih kotlova; ložač • Mȏj vȗjček je bȉ hȃjcar na cȕgu.

nesvrš. [prez. jd. 1. hȃjcam, mn. 3. hȃjcaju/hȃjcadu, prid. rad. jd. m. hȃjca] – ložiti (vatru) → hȃjcar • Tȁk su hȃjcali da je špȍrot skȍro h lȕft skočȉ.

ž. [jd. G hȃjde, mn. G hȃjdi] – heljda, vrsta žitarice • Sȉjali smo hȃjdu na ledȉni, kaj bȕmo imȁli hȃjdinu mȇlu.

prid. [ž. hȁjdin(sk)a] – koji se odnosi na heljdu → hȃjda • Hȁjdinska mȇlja je bȍl čna.

s. [G Hajdišča] – toponim • Ledȉne h Kljūčȕ vus štrȅku.

m. [jd. G hajdūkȁ, mn. G hajdūkȍf] – nasilnik, grubijan, odmetnik, hajduk • Po krȁjih je nȉgda bȋlo hajdũkof pak su ljȗdi bȋli strāhȕ, ftȉli su ih napȁst.

ž. [jd. G hȃjke, mn. G hȃjki(h)] – 1. organizirano gonjenje divljači ili štetočina prema zasjedi u lovištu, potjera, hajka, 2. organizirani napad, progon • Nȉkaj ga je zašpota i mȃm su zdȉgnili hȃjku, ftȉli su ga zbūbȁt.

m. [jd. G hajkãča, mn. G hajkãčof] – sudionik hajke, hajkač → hȃjka • Lōfcȉ ȉmaju pesȏf hajkãčof, unȉ im dotirãvaju zȃjce.

prid. neskl. – 1. koji brzo reagira na podražaj, 2. koji se lako emocionalno uzbudi; osjetljiv • Sȅ mu mȏra bȉt vrẽjeno i na svojẽm mȉstu, fȇjst je hȁjklih.

nesvrš. [prez. jd. 1. hȃjsam se, mn. 3. hȃjsaju/hȃjsadu se, prid. rad. jd. m. hȃjsa se] – onečišćivati se, prljati se • Namĩčem vȕglen h pẽč pak se sȁf hȃjsam.

čest. – hajde, no • Hȁjt, hȍdi sȉm da ti nȉkaj povĩm.

m. [jd. G hȁjvana, mn. G hȁjvanof] – grub čovjek, grubijan • Bȅš od tȍga hȁjvana, ž ĩm se nãj kȅtušit, znã bȉt rabijȁtan.

m. [jd. G hãkl(j)a, mn. G hãkl(j)of] – kuka, klin ili šipka zavrnuta na kraju, ob. od željeza, služi da se što objesi, dohvati, privuče i sl. • Na hākȁ obȉsim šūnkȕ, pak u dȅnem na nãjža nãj se sušĩ do Vuzmȁ.

nesvrš. [prez. jd. 1. hȁkl(j)am, mn. 3. hȁkla(j)u/hȁkl(j)adu, prid. rad. jd. m. hakl(j)ȁ] – zatvarati kukom, kvačiti • Sūsȅdi su h strāhȕ dȁ im tȃti nȉkaj ne fkrādȅju, pak dobrȍ hȁkljaju sȁ vrãta.