m. umanj. [jd. G hȃkleca, mn. G hȃklecof] – metalna kukica → hãka • Na oblȍku ȉmamo mãlih hȃklecof kȁj ž ȉmi zapȉramo.

ž. [jd. G hãle, mn. G hãl] – velika prostorija s određenom namjenom, hala • Hȉža mu je vȅlika kak hãla.

nesvrš. [prez. jd. 1. halabȕčim, mn. 3. halabȕčiju/halabȕčidu, prid. rad. jd. m. halabȕči] – stvarati veliku buku, galamu, halabuku, halabučiti • Cĩle nȍči halabȕčiju, ne mȍrem spȁt od ĩh.

ž. [jd. G halabȕke, mn. G halabȗk/halabȕki(h)] – velika galama, graja, vika, dreka, urnebes, halabuka • Ȍd ih je pȃk čȕt halabȕku, pak se svȁdiju.

nesvrš. [prez. jd. 1. halabȗrdam, mn. 3. halabȗrdaju/halabȗrdadu, prid. rad. jd. m. halabȗrda] – kuhati na brzinu • Nãj jȉlo sȁmo halabȗrdat, glēdȉ da bu žmȁhno, da ga bȕju ftȉli jȉst.

s. [G Halagȕzovoga] – toponim • Halagȕzovo je mȉsto na Svẽtomu Krīžȕ tak nazvãno po prȉšvarku čovȉka kaj je halātȉ sȅ kaj je vȉdi. Na Halagȕzovo se nȉgda ȉšlo po zemljȕ za nãkla mȁzat.

svrš. [prez. jd. 1. halãknem, mn. 3. halãkneju/halãknedu, imp. jd. 2. halāknȉ, prid. rad. jd. m. halāknȉ] – 1. dohvatiti kukom; zakvačiti, 2. pren. snažno se vezati za nekoga, nastojati da se stalno bude s nekim; kvačiti, 3. posvađati se → zahalāknȉt • Halãknem nã ti komãček grȕnta.

nesvrš. [prez. jd. 1. halamātȁm, mn. 3. halamātȁju/halamātȁdu, prid. rad. jd. m. halamātȁ] – brzo obaviti posao → halavȁit, kalabȃjsat • Ũn h fabrȉki samo halamãta, nȉš ne mȍre naprȁvit kak trȋba.

m. [jd. G halȃta, mn. G halȃtof] – alat → orũdje • Halȃte držĩmu f kõnici.

nesvrš. [prez. jd. 1. halātȉm, mn. 3. halātȉju/halātȉdu, prid. rad. jd. m. halātȉ] – otimati, grabiti • Brȁti mi halātȉju na tã komȁček grȕnta.

nesvrš. [prez. jd. 1. halavȁim, mn. 3. halavȁidu/halavȁiju, prid. rad. jd. m. halavȁi] – brzo obavljati posao • Bȑš halavȁim sȁf posȁ da dȍspim sȅ na vrȋme vrẽdit.

m. [jd. G hȁleka, mn. G hȁlekof] – 1. prsluk, 2. površna, nepouzdana osoba, prevrtljivac, onaj koji je nesamostalan i nesiguran, neuredan čovjek • Šnȃjdar mi je zišȉ tõpli hȁlek kȁj mi grȋje plẽča. Hȍdiš kȁj hȁlek.

m. [jd. G halentrȕka, mn. G halentrȕkof] – novac skupljen na svadbi za kuharice i svirače • Jȅn mužikãš hȍdi s tanīrȕm i pobȉra halentrȕk.

svrš. i nesvrš. [prez. jd. 1. hȃltam, mn. 3. hȃltaju/hȃltadu, prid. rad. jd. m. hȃlta] – zaustaviti/zaustavljati ob. na ulici sa željom za razgovorom • Sȁki čȁs me hȃltaju i nȉkaj me spitãvaju.

m. [jd. G hȁltera, mn. G hȁlterof] – učvrščivač, pridrživač čarapa, halter • Štȍmfe mi držĩju hȁlteri kaj mi nȅ bi opȁli.

ž. [jd. G hȁlje, mn. G hãlj/hȁlji(h)] – haljina širokoga kroja, vrlo jednostavna i bez detalja; habit, halja (ob. svećenikova) • Pȍp je imȁ na ščerãšoj mȁši lĩpu hȁlju.

m. [jd. G hāmȁ, mn. G hāmȍf] – konjska oprema za vuču, ham • Na koȁ dȅnem hãm i mȍrem se ĩt pelȁt.

nesvrš. [prez. jd. 1. hȃmam, mn. 3. hȃmaju/hȃmadu, prid. rad. jd. m. hȃma] – prvi gaziti visok snijeg, prtiti • Hȃmam do pȃsa snȋk.

ž. [jd. G hambrȇle, mn. G hambrȇli] – kišobran → parazȏl • Otprȉ hambrȇlu, vȉš da gȍdina pȁda.

m. [jd. G hȁmburga, mn. G hȁmburgof] – vrsta grožđa, hamburger • F tȑsju ȉmamo posajȅnih hȁmburgof, ȉh rȁdi zȍbljemo.

pril. – sasvim, potpuno, u potpunosti, odreda sve → hȃmetum • Tȕča je hȃmetice sȁf lȉtoši žītȁk fȗndala.

svrš. [prez. jd. 1. hȃmetujem, mn. 3. hȃmetujeju/hȃmetujedu, prid. rad. jd. m. hȃmetova, ž. hȃmetovala] – uništiti • Tȕča je cĩli ječmȅn hȃmetovala.

pril. – potpuno → hȃmetice • Lȉtos je tȕča hȃmetum potũkla šenȉcu.

m. [jd. G hȁmpera, mn. G hȁmperof] – vjedro, kanta • Zi štȇrne sam zvȁdila hȁmper vodẽ.