svrš. [prez. jd. 1. zabũbam se, mn. 3. zabũbaju/zabũbadu se, prid. rad. jd. m. zabūbȁ se] – 1. zanijeti se u učenje, 2. razg. zaletjeti se uz udarac; sudariti se • Zletȉ je z ȁtum s cȉste, pak se zabūbȁ h sūsȅdof plȏt.

svrš. [prez. jd. 1. zabũnim se, mn. 3. zabũniju/zabũnidu se, prid. rad. jd. m. zabūnȉ se] – načiniti pogrešku, pogriješiti • Zabũni se pak mu je rȅka Jōžȅ namȉsto Štēvȅ.

ž. [jd. G zabušȁnta, mn. G zabušȁntof] – onaj koji izbjegava dužnosti i obveze, koji zabušava • Kȁkaf si tĩ zabušȁnt, nȉš ne bi dȉla, sȁmo bi trȃjba po sẽli.

nesvrš. [prez. jd. 1. zabušãvam, mn. 3. zabušãvaju/zabušãvadu, prid. rad. jd. m. zabušȃva] – izbjegavati dužnosti i obveze • Zabušãva po cȋle dȃne, a drȕgi dȉlaju jȅngof posȁ.

svrš. [prez. jd. 1. zabȕšim se, mn. 3. zabȕšiju/zabȕšidu se, prid. rad. jd. m. zabȕši se] – razg. zaletjeti se uz udarac; sudariti se • Zabȕši se z matõrom h stȗp, sȁf se zlamātȁ.

svrš. [prez. jd. 1. zacãjhnam, mn. 3. zacãjhnaju/zacãjhnadu, prid. rad. jd. m. zacȃjhna, prid. trp. jd. m. zacȃjhnan, ž. zacȃjhnana] – označiti, zacrtati, zabilježiti • Nȃjpri si zacãjhnam, a ȕnda odrȉžem. Odrȉži štȁflu tȁm di je zacȃjhnana.

svrš. [prez. jd. 1. zacaklĩm se, mn. 3. zacaklĩju/zacaklĩdu se, prid. rad. jd. m. zacaklȉ se, prid. trp. jd. m. zacȁklen, ž. zacȁklena] – 1. dobiti sjaj; zablistati, zabljesnuti, 2. užagriti očima, dobiti sjaj u očima • Ȍči su mu se zacaklȉle kak māčkȕ kȁt u je vȉdi na cȉsti. Ȍči su mu bȋle zacȁklene, kak dvȋ zvĩzde.

svrš. [prez. jd. 1. zacĩlim, mn. 3. zacĩliju/zacĩlidu, prid. rad. jd. m. zacĩli, prid. trp. jd. m. zacĩlen, ž. zacĩlena] – učiniti da zaraste, izliječiti (o rani), zacijeliti → cīlȉt • Krȁste mi nȉkak nẽčeju zacĩlit. Nĩ mi jȍš zacĩleno tȁm di sam se porȉza.

svrš. [prez. jd. 1. zacõpam se, mn. 3. zacõpaju/zacõpadu se, prid. rad. jd. m. zacõpa se, prid. trp. jd. m. zacõpan, ž. zacõpana] – razg. jako se zaljubiti • Zacõpa se prik vũh v jednȕ pȕcicu. Tȁk je zacõpan, da ne gledĩ kȕt hȍdi po cȉsti.

svrš. [prez. jd. 1. zacõpram, mn. 3. zacõpraju/zacõpradu, prid. rad. jd. m. zacȏpra] – 1. pomoću čaranja učiniti neobičnim, natprirodnim, 2. učiniti da tko bude uklet, baciti koga u nesreću kletvom; začarati, ukleti • Velĩ da su ga cȍpraki zacȏprali, pak nȉš ne zgotȍvi čȅga se lȍti. Nȉš ne mȍrem naprȁvit, kȁk da sam zacȏpran.

svrš. [prez. jd. 1. zacȕknem, mn. 3. zacȕkneju/zacȕknedu, prid. rad. jd. m. zacuknȉ, prid. trp. jd. m. zacȕken, ž. zacȕkena] – prestati se razvijati (o biljci) • Či vȕgorke nȅ bumo zalĩvali, bȕju nam zacȕknili. Sȁf je pȁžul zacũken, sũša ga je fȗndala.

svrš. [prez. jd. 1. zacukȍrim, mn. 3. zacukȍriju/zacukȍridu, imp. jd. 2. zacukȍri, prid. rad. jd. m. zacukȍri] – posipati, sladiti šećerom, zašećeriti • Nãj tȁk zacukȍrit, dȅni mȁ cȕkora.

nesvrš. [prez. jd. 1. zacurẽvam, mn. 3. zacurẽvaju/zacurẽvadu, prid. rad. jd. m. zacurȇva] – propuštati vodu, kišu (ob. o krovu) • Kat gȍdina curĩ po vȉtru, zacurẽva mi pot žlȋp.

svrš. [prez. jd. 1. zacũrim, mn. 3. zacũriju/zacũridu, prid. rad. jd. m. zacūrȉ] – propustiti vodu, kišu → cūrȉt, zacurȇvat • Vȉtar je nosȉ gȍdinu pȁk mi je zacūrȉlo pot oblȍkum.

svrš. [prez. jd. 1. zacvȉkam (se), mn. 3. zacvȉkaju/zacvȉkadu (se), prid. rad. jd. m. zacvȉka (se), prid. trp. jd. m. zacvȉkan, ž. zacvȉkana] – postati neupotrebljiv jer je dio zapeo za dio, nezgodno ući, začepiti, ispuniti prostor, prolaz i sl. i učiniti ga neupotrebljivim, neprotočnim, neprodušnim; zaglaviti (se) • Klũč se zacvȉka h brȁvi, ne mȍrem otklenȉt vrãta. Zacvȉka mi se šerãf, ne mȍrem ga otšerāfȉt.

svrš. [prez. jd. 1. zacvĩlim, mn. 3. zacvĩliju/zacvĩlidu, imp. jd. 2. zacvīlȉ, prid. rad. jd. m. zacvīlȉ] – nakratko se oglasiti cvileći; zacviljeti • Stȁ sam māčkȕ na rẽp pak je fȇjst zacvīlȉ.

svrš. [prez. jd. 1. zacvokȍtam, mn. 3. zacvokȍtaju/zacvokȍtadu, prid. rad. jd. m. zacvokotȁ] – početi cvokotati, zacvokotati • Tȁk mi je bȋlo zĩma, zȗbi su mi sȃmi zacvokotȁli.

svrš. [prez. jd. 1. začȁhnem (se), mn. 3. začȁhneju/začȁhnedu (se), prid. rad. jd. m. začahnȉ (se), prid. trp. jd. m. začȁhen, ž. začȁhena] – zahvatiti što čime; okrznuti, dohvatiti, zakačiti, zadjenuti (se) → zadȉt (se) • Začahnȉ sam si hlȁče, sȁt ȉmam lȕkju na ĩm. Začahnȉ sam si nȍhat, sȁt me fȇjst cȕka. Tã začȁheni nȍft me fȇjst bolĩ.

svrš. [prez. jd. 1. začãram, mn. 3. začãraju/začarãdu, prid. rad. jd. m. začãra, prid. trp. jd. m. začãran, ž. začãrana] – 1. pomoću čaranja učiniti neobičnim, natprirodnim, 2. pren. izazvati divljenje; opčiniti, očarati, zadiviti, oduševiti; začarati, 3. prekriti površinu čega, bilješke na papiru itd. šaranjem, učiniti nečitljivim na taj način, zašarati • Nȁš krãj me začãra zi svojũm lipotũm! Bȉ sam kȁk začãran kat sam u vȉdi!

pril. – 1. vrlo brzo, odmah, poslije, odmah nakon čega, 2. smjesta • Začȁs bum dȍša, nãj nȉkam prẽt.

svrš. [prez. jd. 1. začȅsam (se), mn. 3. začẽsaju/začẽsadu (se), imp. jd. 2. začešȉ (se), prid. rad. jd. m. začesȁ (se), prid. trp. jd. m. začȅsan, ž. začȅsana] – češljem zagladiti kosu unatrag, začešljati • Začesȁ si se kȁk da te krȁva zalīzȁla. Lĩpi si mi, tȁk začȅsan, kȁk da te je tȇlek oblīzȁ.

nesvrš. [prez. jd. 1. začesãvam (se), mn. 3. začesãvaju/začesãvadu (se), prid. rad. jd. m. začesȃva (se)] – češljem zaglađivati kosu unatrag, začešljavati • Sȁko jȗtro stojĩ pret špĩglum i začesãva si lȃsi.

svrš. [prez. jd. 1. začnẽm, mn. 3. začnẽju/začnẽdu, prid. rad. jd. m. zȁče, prid. trp. jd. m. začẽt, ž. začẽta] – 1. krenuti s polazne točke; započeti, 2. staviti u pokret; pokrenuti, 3. uzrokovati da što započne djelovati, početi, 3. a. dati život, b. zametnuti ideju, zamisliti; začeti • Kȍkot ga je fčahnȉ, a ũn je zȁče kričȁt kak pozȍj.

nesvrš. [prez. jd. 1. začĩam, mn. 3. začĩaju/začĩadu, prid. rad. jd. m. začĩa] – 1. počinjati → začẽt, 2. dodavati začin jelu, začinjati → začȉnit • Nãj pak začĩat povīdȁt ȉsto, tȏ si vȅč stȏ pũt povīdȁ.