m. [jd. G. žȃmena, mn. G žȃmenof] – vjeronauk za odrasle, zaručnički tečaj • Sȁku nedȉlju hodȉlo se h cĩrkvu na žȃmen, a zȁdi pẽtak prȋ svȃrbe ȉšlo se na spȏvet.

m. [jd. G. žȃmeta, mn. G žȃmetof] – vrsta nježne i mekane tkanine, najčešće pamučne; kadifa, pliš, samt, velur, baršun • Zi čnoga žȃmeta šnȃjdar mi šĩva rȅklec.

prid. [ž. žȃmetasta] – 1. koji je od baršuna, pliša, 2. koji je kao baršun, koji je sličan baršunu, ob. pren. za ugodan ljudski glas ili glatku, njegovanu put • Rȁt si oblĩčem žȃmetastu ȍpravu.

m. [jd. G. žāmȍra, mn. G žāmȍrof] – šum mnogih glasova, razgovor koji se slijeva u jedan šum različite jačine; žagor, žamor • Tũ je fȕrt nȉkakav žāmȍr, kak h birtȉji.

nesvrš. [prez. jd. 1. žãmorim, mn. 3. žãmoriju/žãmoridu, prid. rad. jd. m. žãmori] – praviti žamor; žagoriti, žamoriti • Decȁ h škȏli žãmoriju, vučitẽlka ih špȏta.

m. [jd. G. žandãra, mn. G žandãrof] – 1. pov. pripadnik žandarmerije; oružnik, 2. rij. najslabija od slika u kartama za igru; dečko, fanat, fante, pub, 3. pren. svadljiva žena, nezgodna i oštra u ophođenju, žestoke naravi • Žandãr je hlȍvi tȃta i pȅlja ga v rȅšt.

prid. [ž. žarẽča] – usijan kao žar, vruć, zažaren • Špȍrot je tak žarẽči, mȍreš se spȅč.

nesvrš. [prez. jd. 1. žãrim, mn. 3. žãriju/žãridu, prid. rad. jd. m. žãri] – 1. jako grijati; zagrijavati, 2. a. širiti rumen sjaj, obasjavati (se) rumenilom, obuzimati rumenilom, b. posipati vrućim pepelom kruh ili pogaču u krušnoj peći • Po nogȁm me žãriju koprȉve.

prid. [ž. žãrka] – 1. a. koji je izvor jake topline; vruć, zažaren, b. koji sija kao žar, veoma živih boja; blistav, c. koji zagrijava, pali, 2. koji je nabijen osjećajima; vatren, strastan • Tȏ je tȁk žãrka fȃrba da u zdalekȍga mȍreš vȉdit.

ž. [jd. G. žȁrulje, mn. G žȁrulji(h)] – kruškasta staklena kugla koja kao izvor daje svjetlo od usijane niti; žarulja • Zgorȉla je žȁrulja, mõram u spremenȉt.

pril. – žao • Žȁ mi je decẽ po svĩtu kaj nĩmaju jȉla i gladȕjeju.

m. [G Žbēl(j)ȁ] – toponim • Žbẽl je brȋk na Svẽtomu Krīžȕ s tẽroga se vȉdiju cȉste, štrȅka i fabrȉka h nizīnȉ, kjȃ do Mokrȉčkog.

m. [jd. G. žbĩra, mn. G žbĩrof] – onaj koji uhodi drugoga; uhoda, agent, doušnik • Žbĩri su hodȉli po selȕ ziznȁt kadȏ bu kȁj rȅka.

ž. [jd. G žbȕke] – cement, žbuka • Sȁ se žbȕka zi zȋdi strūsȉla i opȁla.

nesvrš. [prez. jd. 1. žbȕkam, mn. 3. žbȕkaju/žbȕkadu, prid. rad. jd. m. žbȕka, prid. trp. jd. m. žbȕkan, ž. žbȕkana] – vezati, obljepljivati žbukom, žbukati • Zidãri su cĩli dȃn žbȕkali hȉžu. Žbȕkane zȋde mȍremo poglȅtat.

nesvrš. [jd. G ždȅrem (se), mn. G ždȅreju/ždȅredu (se), prid. rad. jd. m. ždȅra (se)] – 1. a. pogr. pohlepno, halapljivo i previše jesti, b. trošiti suviše vremena, novca, materijala za izradu i sl.; gutati, uništavati, 2. uzrujavati, nervirati, 3. a. uzrujavati se, nervirati se, izjedati se brigom, b. međusobno se gložiti, uništavati, 4. jesti (za neke životinje, ob. zvijeri) → poždȅrat • Lisȉce su hlȍvile zȃjca i sȁt ga ždȅreju.

s. [jd. G. žderȉla] – pogr. jelo, hrana • Povĩda da cūckȕ nesẽ žderȉlo.

m. [jd. G ždrīpcȁ, mn. G ždrīpcȍf] – 1. a. muško ždrijebe, b. neuškopljen konj 2. pren. razg. žilav mladić pun muške snage • Mĩ ȉmamo lĩpoga čnoga ždrīpcȁ.

s. [jd. G ždrȉbeta, mn. G ždrȉbetof] – mlado konja; ždrijebe → cȗjzek • Ždrȋbe se pãse s kobȉlum.

m. umanj. [jd. G ždrȋbeka, mn. G ždrȋbekof] – malo ždrijebe, ždrepčić → cȗjzek, ždrȋbe • Kobȉla je othrãnila ždrȋbeka.

ž. [jd. G ždribĩce, mn. G ždribĩc] – žensko ždrijebe, ždrebica, mlada kobila → cȗjzek, ždrȋbe • Ždribĩce se na gmȁjni pãseju i nagȁaju.

svrš. [jd. G žđĩpam se, mn. G žđĩpaju/žđĩpadu se, prid. rad. jd. m. žđīpȁ se] – previše skakati, naskakati se, iskakati se → đīpȁt • Decȁ su se dȅnes žđĩpala, buju lȋpo spȃli.

prid. [ž. žēdnȁ] – 1. koji osjeća žeđ (o osobi), 2. komu je potrebna voda, koji oskudijeva u vodi (o suhoj zemlji), 3. pren. koji silno, strasno nešto želi; žedan • Ne mȍre se napȉt vodẽ kak je žēdȁn.

ž. [jd. G žȇgenske nedȉle] – blagdan, dan mjesta Dubovo u Sloveniji, blatna nedjelja • Sȁko lȉto smu hodȉli h Dȕbovo na žȇgensku nedȉlu zafalȋvat se Bȍgu.