ž. [jd. G žetvẽ, mn. G žetvĩ(h)] – 1. košnja i skupljanje žita, 2. meton. a. vrijeme, doba godine kad se žanje, b. ono što je požnjeveno, ono što je prikupljeno; urod, ljetina, prinos, 3. pren. zasluženi plodovi rada; žetva • Ȍvo je lȉto žetvȁ bȋla dobrȁ.

prid. [ž. žetvẽna] – koji se odnosi na žetvu, koji je u doba žetve; žetveni • Žetvẽno je vrȋme vrũče.

ž. [jd. G žgajãrne, mn. G žgajãrni(h)] – prostorija u kojoj se pekla rakija, pecara • V žgajãrni je kotȁ zi slȉvam, bumo pãlili rȁkju.

m. [G Žgȃera] – toponim • Žgȃer je mȉsto h Ladūčȕ kadȉ su tȑsja i trnãci. Tũ su Jȁndriči nȉgda imȁli mȅlin, a povĩdaju kak je nȉgda tũ bȋla i nȉkakva žgajãrna.

m. pl. t. [G žgãncof] – 1. jelo kuhano od kukuruznog brašna ili kukuruzne krupice, palenta, žganci, 2. vrsta ukrasnog grma, cvijeta • Vus plȏt su se rescvȁli bĩli žgãnci.

ž. [jd. G žganĩce, mn. G žganĩc] – 1. rakija, 2. prepečena rakija; prepečenica • Ȍvo lȉto smo spãlili stȏpedesȇt lȉtri žganĩce.

prid. [ž. žgȍljava] – koji je slabašne tjelesne građe; nerazvijen, kržljav, slabašan • Mõra bȍlj jȉst, da nȅ bu tȁk žgȍljaf.

nesvrš. [prez. jd. 1. žȋcam, mn. 3. žȋcaju/žȋcadu, imp. jd. 2. žȋcaj, prid. rad. jd. m. žȋca] – 1. razg. nastojati dobiti moljakanjem ili trikovima; moljakati, žicariti, 2. strugati žicom (parkete i sl.); žicati • Fȕrt me žȋcaju za pȉneze.

m. [jd. G Žȉdova, mn. G Žȉdof] – 1. a. rel. pripadnik židovske vjere, b. etn. onaj koji se izjašnjava pripadnikom židovskog naroda, 2. pov. bibl. stanovnik stare židovske države; Izraelac, Hebrejac, 3. pren. pogr. a. proračunata osoba, b. škrtac • Jȅn Žȉdof nam je prȍda mašĩnu za šĩvae.

ž. [jd. G Židõfke, mn. G Židõfki] – Židovka → Žȉdof • Pri Židõfki sam bȋla deklȁ.

prid. [ž. žīvȁ] – 1. koji živi, koji je u životu, 2. a. koji je pun života, b. koji se ističe aktivnošću; djelatan, c. koji je pun pokreta; bučan, prometan, 3. koji je pun svjetla; jarki, 4. a. koji se govori; razgovoran, b. živahan, nemiran, 5. term. koji je u funkciji, koji radi (o dijelovima instalacija, cijevima kroz koje protječe voda iz vodovodne mreže, električnim vodovima itd.) • Õf je dȅčec tȁk žȋf, nȉgdi nĩma mȋra.

prid. [ž. žīvȁ -žifcȃta] – (naglašeno) živ • Sȉ su mȉslili da je hmȓu, a za pãr lȋt je dȍšo domȏm žȋf-žifcȃt.

prid. [ž. žȉfčana] – 1. koji je slabih živaca, koji se lako uzrujava, 2. koji čine živci, koji se odnosi na živce, koji je od živaca • Na sȅ je jȃko hȁjklik, mȃm se rezjizĩ kat je žȉfčan.

nesvrš. [prez. jd. 1. žȋfkam, mn. 3. žȋfkaju/žȋfkadu, prid. rad. jd. m. žȋfka] – glasati se kao vrabac, cvrkutati kao vrabac, živžikati (konvencija pisanja i izgovor udvojeno žif-žif); živkati • Vrãpci su zȁčeli žȋfkat kat su zglẽdili mȁčku kak ih hȍče hlovȉt.

nesvrš. [prez. jd. 1. žȋgam, mn. 3. žȋgaju/žȋgadu, prid. rad. jd. m. žȋga] – osjećati bol, probadati, sijevati • Najempũt me počȅlo spȍt lopȁticum žȋgat.

ž. [jd. G žȉle, mn. G žĩl/žȉli(h)] – 1. bot. a. ogranak korijena biljke, b. provodni element u biljci građen od ksilema i floema, 2. anat. a. tkivo koje veže mišiće za kosti; tetiva, b. krvna žila, vena, arterija, 3. korbač od goveđe tetive, 4. žica rudače, sloj minerala ili vode u zemlji; žila • Na dvorȉšču ȉmamo žȉlu vodẽ, tȁm bumo zabȉli pȗmpu.

prid. [ž. žȉlava] – 1. koji je pun žila, žilica; posan, suh, vlaknast, tvrd (meso, hrana), 2. suhe građe, bez sala (o tijelu i konstituciji), 3. koji je otporan, izdržljiv (o osobi) • Nĩ ga mȍč tȁk lȁhko zatrĩt, kȁk je žȉlaf.

m. [jd. G žilȇta, mn. G žilȇtof] – nožić za brijanje; britvica, žilet • Kȏmaj sam se podbrȉ s tĩm stãrim žilȇtum, mõram si dȉt nõvoga.

ž. [G Žȉlinge] – toponim • Žȉlinga je brižȋčak h Šenkȏfcu zȃt škȏle prama Vȑbofčaku. Žȉlinga zovẽju i ledȉne pri Kȍmarniku i Ivãnčici h Klūčȕ.

m. [jd. G žȋra, mn. G žȋrof] – 1. bot. plod hrasta ili bukve, 2. boja u garnituri tzv. mađarskih igraćih karata; tref; žir • H lozȉ smo nȁbrali žȋre, bȕmo ih dȃli pȃjcekum jȉst.

m. [jd. G žirȁnta, mn. G žirȁntof] – onaj koji jamči za klijenta koji dobiva na mjenicu; potpisnik, jamac, indosant • Bȉ sam mu žirȁnt za kredȋt kat je kupovȁ trȁktor.

prid. [ž. žiškȁva] – koji ima u sebi kukaca, žiškav → žīžȁk • Pȁžulj je lȉtos skȍrum sȁf žiškȁf.

s. [G žītkȁ] – zajednički naziv za sve žitarice ili za više bilo kojih žitarica, žito • Čȅ dȅneš žĩtak h blȁto, požȁeš zlȃto.

s. [G žȉta] – zajednički naziv za sve žitarice ili za više bilo kojih žitarica, žito • Lȉtoše žȉto je sȅ sprȃvljeno na nãjža.