žmīkȁt | nesvrš. [prez. jd. 1. žmĩčem/žmĩkam, mn. 3. žmĩčeju/žmĩčedu/žmĩkaju/žmĩčedu, prid. rad. jd. m. žmīkȁ] – cijediti uvijanjem (ob. mokro rublje i posteljinu) • Žmĩčem cãpje prȋ nek ga obȉsim na štrȉk. |
žmuklārȉt | nesvrš. [prez. jd. 1. žmuklãrim, mn. 3. žmuklãriju/žmuklãridu, prid. rad. jd. m. žmuklārȉ] – biti žmukler, raditi kao žmukler • Cĩli žȉvot žmuklãridu. |
žmȕkler | m. [jd. G žmȕklera, mn. G žmȕklerof] – 1. zast. krijumčar, 2. onaj koji se voli snalaziti i pribaviti korist na nedopušten način • Vugȉbam se tȍga žmȕklera kaj rȁt fkȁne. |
žnȃrat | nesvrš. [prez. jd. 1. žnȃram, mn. 3. žnȃraju/žnȃradu, imp. jd. 2. žnȃraj, prid. rad. jd. m. žnȃra] – dirati, milovati, maziti • Mãle pȅseke rȁt žnȃram, a tõ im pȁše. |
žnȇranac | m. [jd. G žnȇranca, mn. G žnȇrancof] – kožnata ili platnena vrpca za vezivanje cipela; vezica • Vučĩm dītȅ kȁk se vežẽju žnȇranci na šȏlenim. |
žnȇrat | nesvrš. [prez. jd. 1. žnȇram, mn. 3. žnȇraju/žnȇradu, prid. rad. jd. m. žnȇra] – vezati cipele vezicom • Nȁfčili su se žnȇrat šȏlene. |
žnȏra | ž. [jd. G žnȏre, mn. G žnȏri] – 1. upredena, upletena ili drukčija vrpca koja služi za privezivanje, zakopčavanje, pričvršćivanje i sl. na odjeći, tkanini, 2. kabel kojim se kućanski aparati i razni strojevi napajaju električnom strujom iz mreže, 3. razg. veza s utjecajnim osobama koje u nekoj prilici mogu omogućiti određeni uspjeh, napredovanje ili probitak • S pȇgle se spũknila žnȏra, ne mȍrem pȇglat. |
Žȍfa | ž. [jd. G Žȍfe, mn. G Žȍfi] – varijanta ženskog imena Sofija • Kat prẽde Žȍfa ȕnda ȉdemo sȉjat i sadȉt, tȅkar ȕnda dõjde lĩpo vrȋme. |
žrĩt | nesvrš. [prez. jd. 1. žerẽm, mn. 3. žerẽju/žerẽdu, prid. rad. jd. m. žȑ] – 1. a. pogr. pohlepno, halapljivo i previše jesti, b. trošiti suviše vremena, novca, materijala za izradu i sl.; gutati, uništavati, 2. jediti, uzrujavati, nervirati, 3. a. uzrujavati se u sebi, nervirati se, izjedati se brigom, b. međusobno se gložiti, uništavati, 4. jesti (za neke životinje, ob. zvijeri) → ždȅrat (se) • Cĩlo živleȇ je sȁmo žȑ i nȉš dȉla. Zgȕbi je posȁ kaj je fȇjst žȑ i krȁ. |
žȓno | s. [jd. G žȓna, mn. G žȓnof] – 1. mlin na ručno okretanje, 2. mlinski kamen; žrvanj • Nȃjbȍlša je mȇlja zmlĩta na žȓno. |
žȓt | ž. [jd. G žȓti, mn. G žȓti] – 1. motka koja drži voz sijena ili kukuruzovine, 2. stožer oko kojega se slaže sijeno ili slama • Kat je vȏs namȅtan zi sȇnum, mȅče se žȓt da ga tiščĩ. |
žȑtva | ž. [jd. G žȑtve, mn. G žȑtvih] – 1. a. ono što se prinosi u čast višem biću, b. rel. pov. obredni čin prinošenja životinja ili nekog predmeta u čast božanstvu da bi ga se umirilo i umilostivilo, 2. a. odricanje od čega, nesebično davanje, ono čega se odriče tko u korist drugoga, b. samoprijegor i požrtvovnost za ostvarivanje viših ciljeva, ideala i plemenitih nakana, 3. a. živo biće ili predmet kojem predstoji smrt, uništenje, b. onaj koji je stradao, 4. onaj koji se svjesno odriče čega, onaj koji nepravedno ispašta; žrtva • Unȉ trpĩju vȅliku žȑtvu. |
žrtvẽni | prid. [ž. žrtvẽna] – koji se odnosi na žrtvu, koji je određen za žrtvu, žrtveni • Ũn im je navȋk bȉ žrtvẽni jȁrac. |
žrtvovȁt (se) | svrš. i nesvrš. [prez. jd. 1. žrtvȕjem (se), mn. 3. žrtvȕjeju/žrtvȕjedu (se), prid. rad. jd. m. žrtvovȁ (se)] – 1. a. prinijeti, prinositi žrtvu, b. radi općenitijih ili važnijih interesa, u položaju onoga koji odlučuje, odreći/odricati se onoga koji je dotada imao svrhu, surađivao ili bio koristan, 2. preuzeti/preuzimati obvezu koja pretpostavlja odricanje; žrtvovati (se) • Žrtvȕjeju se za svojũ dȅcu. |
žȓva | m. [jd. G žȓva, mn. G žȓvof] – 1. mlin na ručno okretanje, 2. mlinski kamen; žrvanj → žȓno • V žȓva namĩčem kurȕzu mlȉt. |
žrvãski | prid. [ž. žrvãska] – koji se odnosi na žrvanj, žrvanjski • Žrvãski kȁmen se vrtĩ pak se kurȕza zimȅle. |
žȗč | s. [G žȗči] – 1. fiziol. žutozelena tekućina gorka okusa koju izlučuje jetra preko žučne vrećice, 2. razg. žučnjak, 3. pren. zajedljivost, pakost, zloba, ljutina, bijes, jad, gorčina; žuč • Z jẽtri se mõra zẽt žȗč prȋ nek se pȍjeju pȇč, kaj nȅ buju žufkȁ. |
žučkȃst | prid. [ž. žučkȃsta] – koji je pomalo žut, umjereno žut, žućkast • Nȉkak si mi žučkȃst h lĩcu, kaj ti nĩ dobrȍ? |
žučlȉf | prid. [ž. žučlȉva] – zajedljiv, jedak, oštar; žučljiv • Kȁj si tȁk žučlȉf, dȅ se pristrãči mãko. |
žȕfak (žȕhak) | prid. [ž. žuhkȁ/žufkȁ, odr. žȕhki/žȕfki] – žuhak, gorak • Slȉva jȍš nĩ zrȉla pak je žufkȁ. Orȉhi su žȕhki, kȁk pelĩn. |
žȕga | ž. [jd. G žȕge, mn. G žȗk/žȕgi(h)] – ptica plivačica; guska • Žȕge se kũpljeju i jȃko gãčeju. |
žugetȁt | nesvrš. [prez. jd. 1. žugȅčem, mn. 3. žugȅčeju/žugȅčedu, prid. rad. jd. m. žugetȁ] – dražiti lakim učestalim dodirima koji izazivaju smijeh; golicati, škakljati → žegetȁt • Dȅcu žugȅčem pak se smĩjeju. |
žȕgica | ž. umanj. [jd. G žȕgice, mn. G žȕgici(h)] – mala guska, guščica → žȕga • Pȕcica je mãla pak hȍdi kȁk mãla žȕgica. |
žuglȁt (žugljȁt) | nesvrš. [prez. jd. 1. žȕgl(j)am, mn. 3. žȕgl(j)aju/žȕgl(j)adu, prid. rad. jd. m. žugl(j)ȁ] – dražiti lakim učestalim dodirima koji izazivaju smijeh; golicati, škakljati → žegetȁt • Dȅcu žȕgljam pak se smĩjeju. |