čitãba | ž. [jd. G čitãbe, mn. G čitãp] – potvrda, spis • Sȅ čitãbe su posprȃvlene h šrȁjtušu. |
čȉtaf | prid. [ž. čȉtava] – potpun, cio, čitav, gotov • Tõ je več čȉtaf čovȉk. |
čȉtat | nesvrš. [prez. jd. 1. čȉtam, mn. 3. čȉtaju/čȉtadu, imp. jd. 2. čȉtaj, prid. rad. jd. m. čȉta] – raspoznavajući slova ili znakove, razumijevati ono što je napisano, čitati • Pri svĩči smo čȉtali Svẽto pĩsmo. |
čitlȉf | prid. [ž. čitlȉva] – koji je moguće pročitati, čitljiv • Jȅngof rȕkopis je čitlȉf, sȁki ga mȍre prečȉtat. |
čkȍmit | nesvrš. [prez. jd. 1. čkȍmim, mn. 3. čkȍmiju/čkȍmidu, imp. jd. 2. čkȍmi, prid. rad. jd. m. čkȍmi] – ne govoriti, ne davati glasa, šutjeti • Zišpȍtala sam dȅcu i sȁd čkȍmiju. Tȃt je čkomẽčki zȁša f hȉžu i pȍbra pȉneze. |
članarȉna | ž. [jd. G članarȉne, mn. G članarȉni(h)] – novac koji se uplaćuje za članstvo, novac koji po obvezi uplaćuje član društva, članarina • Pri nȃs penzionẽrska članarȉna nĩ vȅlika. |
človīčȁk | m. umanj. [jd. G človīčkȁ, mn. G človĩčkof] – mali čovjek, čovječuljak • Tȁkvoga človĩčka jȍš nĩs nȉgdi vȉdi. |
človȋčji (čovȋčji) | prid. – koji se odnosi na čovjeka, čovječji → človȉk • Človȋčji mȍzgi su sȅga zmȉslili na tȍm svĩtu. |
človȉk (čovȉk) | m. [jd. G č(l)ovȉka, mn. N m. [prez. jd. 1. dȏaka, mn. 3. dȏakof] – vjetar koji puše s nizine na brdo • Ščȅra je pūhȁ dȏak. m. [prez. jd. 1. dȏaka, mn. 3. dȏakof] – vjetar koji puše s nizine na brdo • Ščȅra je pūhȁ dȏak. |
človȉkof (čovȉkof) | prid. [ž. č(l)ovȉkova] – koji pripada čovjeku, čovjekov → človȉk • Človȉkof žȉvot je h Bõžim rukȁm. |
čmājȉt | nesvrš. [prez. jd. 1. čmajĩm, mn. 3. čmajĩju/čmajĩdu, prid. rad. jd. m. čmājȉ] – besposličariti, dangubiti → čūbȉt • Kȁk mȍreš tȁk čmājȉt, gȁni se! |
čmlit (čmljit) | nesvrš. [prez. jd. 1. čmrlĩm, mn. 3. čmrlĩju /čmrlĩdu, prid. rad. čmli] – 1. ljenčariti, 2. drijemati, 3. izbjegavati obveze • Dȅ se zdȉgni, nãj sȁmo čmljit, hȍdi dȉlat. |
čȏfka | ž. [jd. G čȏfke, mn. G čȏfkih] – kokoš s čuperkom perja na glavi → čȕfa • Lĩpe su ti tẽ čȏfke čȕčice! |
čohȁ | ž. [jd. G čohẽ, mn. G čohĩ] – domaće ili tvorničko debelo sukno od valjane vune → čohnȃt • Sirȍtia je bila oblȉčena h rȅklece ot čohẽ. |
čõhat (se) | nesvrš. [prez. jd. 1. čõham (se), mn. 3. čõhaju/čõhadu (se), prid. rad. jd. m. čōhȁ (se)] – češati se, grepsti (se) → češȁt (se) • Komãrci su tȁk pȉkali da smo se cĩlu nȏč čõhali. |
čohnȃt | prid. [ž. čohnãta] – koji je od čohe → čohȁ • Čohnȃt rȅklec me drãplje kaj je tȁk tdi. |
čohnȉt | nesvrš. [prez. jd. 1. čȍhnem, mn. 3. čȍhneju/čȍhnedu, prid. rad. jd. m. čohnȉ] – udariti, odalamiti • Čohnȉ ga da bu sȅ zvĩzde vȉdi. |
čȍklen (čȍklin) | m. [jd. G čȍklena, mn. G čȍklenof] – loša, slaba krava • Za mãle pȉneze smo si kũpili čȍklina. |
Čȏnička | ž. [G Čȏničke] – toponim • Na Čȏnički su lĩpa tȑsja. |
čȍpaf | prid. [ž. čȍpava] – koji šepa, šepav • Hpĩra se zi ščãpum, čȍpaf je. |
čōpȁt se | nesvrš. [prez. jd. 1. čõpam/čõpljem, mn. 3. čõpaju/čõpadu/čõpljeju/čõpljedu, prid. rad. jd. m. čōpȁ] – kljucati (o kokošima) • Žȉvat se čõplje, ȉmaju tȅkutof. |
čȍpavac | m. [jd. G čȍpafca, mn. G čȍpafcof/čȍpafci(h)] – šepav čovjek • Na proščẽu smo nȁdilili bõgoga čȍpafca. |
čȏpek | m. [jd. G čȏpeka, mn. G čȏpekof] – krijesta na peradi • Kȍkot ima črlẽni čȏpek na glãvi. |
čȍpit | svrš. [prez. jd. 1. čȍpim, mn. 3. čȍpiju/čȍpidu, imp. jd. 2. čȍpi, prid. rad. jd. m. čȍpi] – 1. zgrabiti što na brzinu; šćapiti, 2. domoći se čega na brzinu, 3. odnijeti drugima ispred nosa • Škȁc je doletȉ i čȍpi pȋceka. |