uzv. – za tjeranje (ob. mačke) • Šȉc vȃn!

nesvrš. [prez. jd. 1. šĩcam, mn. 3. šĩcaju/šĩcadu, prid. rad. jd. m. šīcȁ] – 1. brzo pratiti pogledom, 2. naglo teći, 3. gađati, ciljati • Z očȁm sȁmo bȑže šĩcaju da bȍl sȅ vȉdiju.

m. [jd. G šifȏna, mn. G šifȏnof] – tanko bijelo platno • Zi šifȏna su zȉšite vȁkušnice i šlȉferi.

ž. [jd. G šȉhte, mn. G šȉhti(h)] – 1. vrijeme u kojem dužnost obavlja jedna grupa ljudi (ob. o radnicima), smjena, 2. meton. sve osobe koje obavljaju dužnost u nekoj podjeli radnog vremena • Fȇjst sam trūdȁn, odȉlo sam dvȋ šȉhte.

ž. [jd. G šȉje, mn. G šȉji(h)] – stražnji dio vrata, od lubanje do ramena; zatiljak, šija • Prȉja ga je za šȉju i tȁk ga stȅpo, vȉše mu tȍ nȅ bu opȁlo na pȁmet!

s. [zb. G šĩa] – tračnice • Cȗk je skȍrum zȅltiu zi šĩa.

pril. – pristalo, s ukusom, dopadljivo, skladno, elegantno • Onȁk lȋpo oblȉčena je bȁš šȉk.

ž. [jd. G šȉkare, mn. G šȉkari] – zemljište obraslo gustom niskom šumom s isprepletenim granama i šibljem; šikara • Lõfci su prȅšli f šȉkaru lovȉt lisȉce.

nesvrš. [prez. jd. 1. šȉkam se, mn. 3. šȉkaju/šȉkadu se, prid. rad. jd. m. šȉka se] – kako pristoji, na taj način odgovara prilici, svrsi i sl. • Ne šȉkaju ti se zgovãrat tȁkve gȓde rȋči.

svrš. [prez. jd. 1. šȉknem, mn. 3. šȉkneju/šȉknedu se, prid. rad. jd. m. šȉkni, prid. trp. jd. m. šȉken, ž. šȉkena] – 1. šiknuti, izbiti u jakom mlazu; poteći, briznuti, pokuljati, 2. naglo se rasplamsati; buknuti, suknuti (o vatri, plamenu), 3. bujajući izrasti, izbiti na mnogo mjesta, 4. baciti jakim zamahom; zavitlati, 5. jako udariti; ošinuti, odalamiti; 6. šȉken – pren. koji nije normalan, lud → pošȉknit • Kat su ȍtprli oblȍk, ogȁ je sȁmo šȉkni vȃn. Ne mȍreš se spomȉnat ž ĩm kad je šȉken.

m. [G Šikorōȉh] – toponim • Grȕnt na Svẽtomu Krīžȕ na tẽromu je žĩvila famȉlija Šikorōȁ.

s. [G šȉla] – debela igla oštra vrha, obično usađena u dršku, alatka za bušenje rupa (ob. pri šivanju debljeg materijala), šilo • Šȍštar zi šȉlum dȉla lȕkice da zišȉje šȏline.

m. [jd. G šiltȁ, mn. G šiltȏf] – štitnik (npr. na kapi) koji štiti od opasnosti, sunca itd. • Na matõrnoj žȃgi je šȉlt da me ne porȉže.

ž. [jd. G šȉltarice, mn. G šȉltaric] – šilterica, pamučna kapa s obodom samo iznad čela → šȉltkȁpa • Dȅnem si šȉltaricu i tȁk okãpam.

ž. [jd. G šȉltkȁpe, mn. G šȉltkȃp/šȉltkȁpi(h)] – kapa sa štitnikom, šilterica • Nȍsim šȉltkȁpu da mi sȗnce ne triščĩ po očjȁm.

nesvrš. [prez. jd. 1. šȋmfam, mn. 3. šȋmfaju/šȋmfadu, prid. rad. jd. m. šȋmfa, prid. trp. jd. m. šȋmfan, ž. šȋmfana] – grditi, koriti koga oštrim riječima ili tonom, upućivati oštre prijekore • Tȁk me šȋmfaju, a nȉš im nĩs fčȉni. Ũn je, bȏgec, fȕrt šȋmfan.

m. [G šĩmi šȏlenof] – cipele šiljasta vrha, povremeno moderne u 20. st. → špičȏk • Kat sam se ženȉ, imȁ sam šĩmi šȏlene.

ž. [jd. G šīnȅ, mn. G šĩn/šīnȉh ] – 1. tračnica, 2. dugi profilirani komad čelika koji služi kao nosač • Mĩaju šīnȅ da cȗgi mȍreju peljȁt.

m. [jd. G šȋntara, mn. G šȋntarof] – onaj koji hvata zaražene životinje, živoder • Šȋntar je strȉli stẽkloga cūckȁ.

m. [jd. G šintarȁja, mn. G šintarȁjof] – živodernica, šinteraj → šȋntar • Zi šinterȁja smo si dopeljȁli lĩpu bĩlu kȕsu.

m. [jd. G šīpkȁ, mn. G šīpkȍf] – 1. šipak, plod divlje ruže; šipurak; vrtna voćka iz porodice šipaka, raste u primorskim krajevima, plod veličine jabuke sadrži kiselkasta crvena zrna; granat, ljutak, mogranj, nar, pomagranata, 2. rožnata navlaka na vrhu roga goveda koja kasnije otpadne, roščić • Šīpȁk, šīpȁk, mã rȏžica, sam ti lȋpo povȉdala.

prid. [ž. šīpkȍva] – koji se odnosi na šipak, šipkov • Skȕham si šīpkȍf čãj, hasnovȉt mi je za drȏp.

m. [jd. G šipȏna, mn. G šipȏnof] – 1. bijela sorta grožđa, 2. vrsta bijeloga vina poznata po boji zlatnog žita • H tȑsju bumo pȍsadili trȋ rȅde šipȏna.

m. [jd. G šīrȁ, mn. G šīrȍf] – jaram za konja pri lakšoj vuči • Dȅni koȕ šĩr.