nesvrš. [prez. jd. 1. dȁngubim, mn. 3. dȁngubiju/dȁngubidu, imp. jd. 2. dȁngubi, prid. rad. jd. m. dȁngubi] – ljenčariti, dangubiti • Po cĩle dȃne sȁmo dȁngubiju, nȉš ne dȉlaju.

nesvrš. [prez. jd. 1. danĩm (se), mn. 3. danĩju/danĩdu (se), prid. rad. jd. m. danȉ se] – svitati • Vȅč se danȉlo kȁt smo ȉšli domȗm.

pril. – za dodavanje onomu što je rečeno (kad se rečeno prihvaća i pojačava), dapače → pȁč • Dapȁč, tȏ bi trȋbalo okopȁt.

m. [jd. G dȃra, mn. G darȏf/dȃri(h)] – 1. dar, poklon, 2. talent, nadarenost • Mlãdenka je dobĩla vȅlikih darȏf.

m. umanj. [jd. G dȃreka, mn. G dȃrekof/dȃrekih] – mali dar, dar iz milja → dȃr • Dȁ mi je dȃrek.

prid. [ž. darežl(j)ȉva] – koji rado daje, darežljiv • Sȁkome rȁd dȃ, darežljȉf jẽ.

nesvrš. [prez. jd. 1. darĩvam, mn. 3. darĩvaju/darĩvadu, imp. jd. 2. darĩvaj, prid. rad. jd. m. darīvȁ, prid. trp. jd. m. darĩvan, ž. darĩvana] – davati darove, darivati • H pȏ nȍči svȁti darĩvaju mlãdence. Mlãdenci su bȋli lĩpo darĩvani na svȃrbi.

m. [jd. G dȃr-mȃra, mn. G dȃr-mȃrof] – nered, zbrka, metež • Kaj ti nĩ dȍst ovȉh dȃr-mȃrof?

ž. [jd. G darofčīnȅ, mn. G darofščĩn] – darovana imovina • Õf grȕnt je darofčīnȁ mojȅga dȉde.

ž. [jd. G daskẽ, mn. G daskĩ, dasãk] – plosnat i širok dug komad drveta dobiven piljenjem trupca, daska • Sfalȉlo mu je čȕdaj dasãk.

ž. umanj. [jd. G daščȉce, mn. G daščȋc] – mala daska, daščica → daskȁ • Vȗske daščȉce rȃbim za plȏt.

ž. umanj. [jd. G daščĩčke, mn. G daščĩčkih] – mala daska, daščica → daskȁ • Z vȗskih daščĩčkih dȉlam kȕčicu za tȉce.

svrš. [prez. jd. 1. dãm, mn. 3. dājȕ, imp. 2. jd. dȅ, mn. dȅte, prid. rad. jd. m. dȁ, ž. dãla, s. dȃlo] – uručiti iz ruke u ruku, prepustiti komu što, predati; podati, dati • Dȁ sam mu stȏ kũn.

pril. – na velikoj udaljenosti, u daljini, na velikom razmaku, daleko • Ũn je dãko dorȉva, kȁt se fȇst vȕči.

ž. [jd. G dãvaa, mn. G dãvaof] – urod, prinos • Lȉtos je bȋlo dobrȍ dãvae šenȉce.

nesvrš. [prez. jd. 1. dãjem, mn. 3. dãjeju/dãjedu, prid. rad. jd. m. dāvȁu] – davati • Krȁve nam dãjeju dȅset lȉtri mlīkȁ.

m. [jd. G dāvȅža, mn. G dāvȅžof] – 1. gnjavaža, dosađivanje dugim pričama ili predavanjima; davež, 2. onaj koji gnjavi ili dosađuje, gnjavator • Prãvi je dāvȅš, jadĩ me, fȍrt ȉsto pripovĩda.

nesvrš. [prez. jd. 1. dãvim, mn. 3. dãviju/dãvidu, imp. jd. 2. dãvi, prid. rad. jd. m. dāvȉu] – 1. a. stezanjem vrata oduzimati komu dah; gušiti, b. ubijati gušenjem u vodi; utapati, 2. pren. a. mučiti, iscrpljivati, b. razg. dosađivati dugim pričama ili govorima; gnjaviti, 3. a. gušiti se, teško disati, b. utapati se, tonuti → zadāvȉt • Poglȇ, cūckȉ ti dãviju piščẽnku! Sȅ se dãviju kat jĩdu, kȁk je jȉlo fĩno.

ž. [jd. G davnīnȅ, mn. G davnĩn(ih)] – davno vrijeme, davno doba, davnina • Od davnĩn tã grȕnt mi vžĩvamo.

m. [jd. G daževãka, mn. G daždevãkof] – vodozemac, sličan gušteru; salamandar, daždevnjak • V lozȉ sãm vȉdi čudaj daževãkof.

čest. – za pojačanje značenja; daj, hajde • Dȅ mi to povȋ kȁk ti je bȋlo.

– za pojačanje značenja; hajde nemoj • Dȅ nãj se nȃpak spomȉnat.

– izraz za nutkanje • Dȅ nȕ si zȅmi kolãč.

m. [jd. G debeloglȃfca, mn. G debeloglȃfcof] – čovjek velike, debele glave • Z vȅlikum je glȃvum, pȁk mu velĩju da je debeloglȃvac.