s. [zb. G jagõdja] – bobe grožđa • H tȑsju se fȇjst stȉpalo jagõdje, kaj je grõjzje bȋlo fȇjst zrȉlo.

s. [jd. G jȁhališča, mn. G jȁhališčof] – prostor za jahanje, jahalište → jȁhat • Na jȁhališču se jȁšeju koȉ.

nesvrš. [prez. jd. 1. jȁšem/jȁham, mn. 3. jȁšeju/jȁšedu/jȁhaju/jȁhadu, prid. rad. jd. m. jȁha] – 1. kretati se u sjedećem položaju na leđima jahaće životinje; jašiti, 2. razg. pren. provoditi na kome svoju volju, držati koga u podređenu položaju, uspijevati nametati svoje prohtjeve • Dicȁ rȁdi jȁšeju koȁ, sȁmo trȋbaju pȁzit da ne opādȅju ž ȅnga. Fȍrt mi za vrȃtum jȁšeju i ȉščeju pȉneze.

m. [jd. G jȁjnca, mn. G jȁjncof] – janjac • Na sajmȉšče su dopeljȁli pȕn vȏs jȁjncof.

s. [jd. G jajcȅta, mn. G jȁjc/jãjcih] – 1. rasplodna stanica ptica ovalna oblika, u ljusci, 2. razg. dio muškoga spolnog organa; jaje, testis, 3. proizvod peradi, nekih vrsta ptica i životinja koji služi za ljudsku prehranu; jaje • Ot petnȁjst jȁjc zvȁlilo se jedanȃjst pȋcekof.

m. [jd. G jȃjčara, mn. G jȃjčarof] – sitni lopov, jajar • Di gȏt kȁj mȍre zẽt, jȁjčar si zȅme.

m. umanj. [jd. G jȁčeka, mn. G jȁčekof] – 1. janje, 2. draga, mila osoba • V jȁslice dȅnemo jȁčeke ȍkolo Ȉsusove zȉpkice.

m. umanj. [jd. G jȁjčeka, mn. G jȁjčekof] – malo jaje → jȁjce • H gnīzdȕ sam nȁšo tȋčjih jȁjčekof.

s. umanj. [jd. G jȁjčeka, mn. G jȁjčekof] – malo jaje • H gnīzdȕ su tȋčekova jȁjčeka.

ž. [jd. G jȃefke, mn. G jȃevki(h)] – sorta jabuke i kruške • Jȃefke jȁbuke rȁno dozȍriju i kȏmaj ih dočȅkamo.

ž. [jd. G jȁetine, mn. G jȁetin] – meso janjeta, janjetina • Za lȉkof su se najȉli jȁetine do gȗta.

s – dan sv. Ane • Sȁko lȉto na Jȃevo ȉdemo svẽtoj Jȃni na proščẽe.

prid. [ž. jākȁ, komp. m. jȁkši] – 1. a. koji se ističe velikom fizičkom snagom, čvrstinom, otpornošću, b. gojazan, debeo, 2. snažan, moćan, pouzdan, 3. otporan • Õf je jȁkši pak mȍre vȅč zdȉgnit.

m. [jd. G jȁklina, mn. G jȁklinof] – 1. odjevni predmet dugih rukava, seže do struka ili niže, nosi se preko košulje ili džempera; jakna, jaketa, 2. gornji dio ženskog kostima; sako, kaputić, jakna • Oblĩko sam si črlẽni jȁklin.

ž. [jd. G jākšȅ, mn. G jākšȉ(h)] – stablo iz porodice breza, joha → jȃlša • Z jākšȅ se mȍreju splȉtat kȏrbe.

s. [G Jakševāčȅvoga] – toponim • Grȕnt famȋlije Jakševãč na Svẽtomu Krīžȕ.

ž. [jd. G jālȁ, mn. G jālȍf] – zavist, zloba, himbenost, jal → tȉkušnost • Ot jālȁ se nẽčeju z mȅnum spomȉnat kaj ȉmam nȍvi matõr.

prid. [ž. jālnȁ] – koji je pun jala; zavidan, zloban → jãl, tȉkušan • Jālȁn je na sȁkoga dȏ kȁj ȉma vȅč ȍd jenga.

prid. [ž. jalȍva] – 1. koji ne daje ili ne može dati a. porod; sterilan (o osobi), b. plod (o životinjama i biljkama), 2. pren. koji nema svrhe ni cilja; besmislen, besplodan, sterilan, uzaludan (o pojmovima, razgovorima itd.) • Ȍvo drȋvo je jalȍvo, ne mȍreš ȍd jenga nȉš naprȁvit.

ž. [jd. G jalovȉce, mn. G jalovȋc] – 1. nerotkinja, ženka koja ne donosi mlado, 2. neplodna zemlja • Nȉš nam na tõj zemlȉ ne zrāstȅ kat je jalovȉca.

ž. [jd. G jȁme, mn. G jȃm/jȁmih] – veće udubljenje strmih strana u zemlji, jama • Jȃzbeci su zdȗbli jȁmu kaj nȕtra spījȕ.

ž. [G Jȁme] – toponim • Mȉsto na Svẽtomu Krīžȕ s tẽroga se nȉkam ne vȉdi, nȉgda su povīdȁli da je tȏ nȕtra h dȕnklinu.

nesvrš. [prez. jd. 1. jȃmbram, mn. 3. jȃmbraju/jȃmbradu, prid. rad. jd. m. jȃmbra] – jadikovati, žaliti se → jadikovȁt, jāfkȁt • Kȁj fȍrt jȃmbraš?

nesvrš. [prez. jd. 1. jȃmčim, mn. 3. jȃmčiju/jȃmčidu, prid. rad. jd. m. jȃmči] – 1. a. biti ili služiti kao jamac, b. potvrđivati trajnost čega, c. dati jamčevinu, 2. dati obećanje; jamčiti • Jã jȃmčim zȃjnga, da je dȍbar čovȉk.