lȁhko | pril. – na lak način, bez napora, s lakoćom; lagano, lako • Čȉst sam lȁhko zgotovȉ tã posȁ. |
lȁhkokrȕh | prid. [ž. lȁhkokrȕha] – 1. koji ne voli raditi, koji malo radi, koji izbjegava napor, 2. koji izbjegava napor; trom, lijen • Lȁhkokrȕh je, nẽče se lotȉt nȉkakvoga dȉla, al bi fĩno jȉ i pȉ. |
lȁhkorȕk | prid. [ž. lahkorȕka] – darežljiv, lake ruke • Ũn rȁt dã i sȁkomu pomȍre, lahkorȕk je. |
lahkotã | ž. [jd. G lahkotẽ, mn. G lahkotĩ] – lakoća → lȁhak, lȁhko • H danãše vrȋme je lahkotã grȕnt obdilȃvat kat ȉmamo strojȏf. |
lahkotȉt | nesvrš. [prez. jd. 1. lahkotĩm, mn. 3. lahkotĩju/lahkotĩdu, prid. rad. jd. m. lahkotȉ] – 1. a. činiti lakšim, smanjivati težinu, b. činiti blažim, podnošljivijim; olakšavati • Lahkotĩju mi kaj mi dõjdeju pomȍč dȉlat. |
lȁjaf | prid. [ž. lȁjava] – 1. koji mnogo laje (o psu), 2. pren. koji mnogo i otvoreno govori, koji će reći mnogo bez okolišanja • Sȅ prepovĩ dȉ kaj zȉzna, jȃko je lȁjaf. |
lȁjae | s. [jd. G lȁjaa] – lajanje, glasanje pasa • Cĩlu nȏč poslȕšam lȁjae sūsȅdovih cūckȍf. |
lȁjat | nesvrš. [prez. jd. 1. lȁjem, mn. 3. lȁjaju/lȁjedu, prid. rad. jd. m. lȁja] – 1. glasati se poput psa, 2. pren. ogovarati, tračati • Kȁt se tẽ bȁbe zistȁneju, mȃm pȍčmeju lȁjat o sȁkomu čovȉku h selȕ. |
lȁjavac | m. [jd. G lȁjafca, mn. G lȁjafcof] – 1. onaj koji laje (o psu), 2. pren. onaj koji svašta i mnogo govori, koji je lajav • Tã je prãvi lȁjavac, fȍrt nȉkaj povĩda. |
lȃjbec (lȃjbek) | m. [jd. G lȃjbeca, mn. G lȃjbecof] – 1. dio muške i ženske gradske odjeće i nošnje bez ovratnika i rukava koji pokriva prsa i pleća; pršnjak, 2. dio ženskog rublja koji podržava grudi; grudnjak, pršnjak, 3. pren. onaj koji je priglup, nesnalažljiv, nesposoban čovjek • Čȁča f lȃjbecu ȉma fȁrcek i cigarȅtline. |
lȁjna | ž. [jd. G lȁjne, mn. G lȁjni(h)] – crta, linija • Povlĩči lȁjnu na tȏj rãnti, da u mȍrem rãvno odrȉzat. |
lȁjnen | m. [jd. G lȁjnena, mn. G lȁjnenof] – vrsta lagane tkanine • Rȁda si oblĩčem kȋklju zišĩtu ot lȁjnena. |
lãjsat | [prez. jd. 1. lãjzam, mn. 3. lãjzaju/lãjzadu, prid. rad. jd. m. lãjza] – tumarati, hodati bez cilja • Nafčȉla sam se sȁmo lãjsat. |
lãski | prid. [ž. lãjska] – lanjski, prošlogodišnji • Tȏ su lãski pȗreki. |
lȁjslin | m. [jd. G lȁjslina, mn. G lȁjslinof] – uska, tanka letvica, lajsna • Vȕz oblȍk su dĩti vũski lȁjslini. |
lãjta | ž. [jd. G lãjte, mn. G lãjti(h)] – bačva → lȁgev, vȏža • Pȕne škrȉe žȉta, pȕne lãjte vīnȁ. |
lȃk | ž. [jd. G lȃka, mn. G lȃkof] – otopina umjetne ili prirodne smole, daje ukrasnu ili zaštitnu prevlaku drvu, željezu itd.; pokost, lak • Pȍjem kũpit lȃk, kaj bȕmo polakȋrali parkȇte h nõvoj hȉži. |
lȁkat | m. [jd. G lȁkta, mn. G lȁktof] – lakat • Sȕni me h lȁkat. |
lakȋrast | prid. [ž. lakȋrasta] – koji je premazan lakom, lakiran • Mȁma mi je kũpila lakȋraste šȏline. |
lakȋrat | nesvrš. [prez. jd. 1. lakȋram, mn. 3. lakȋraju/lakȋradu, prid. rad. jd. m. lakȋra] – pokrivati lakom, lakirati → polakȋrat • Parketãr bu dȅnes dȍša lakȋrat parkȇte. |
laknȉt | bezlič. svrš. [prez. lȁkne, perf. laknȉlo] – osjetiti olakšanje, osloboditi se tegobe • Laknȉlo mi je kat su mi rȅkli da mu nȋ nȉš. |
lȁkomnica | ž. [jd. G lȁkomnice, mn. G lȁkomnic] – posuda za ulijevanje mošta i vina u bačvu • Z lȁkomnicum vlĩvamu mȍšt h vȏžu. |
lȁkotan | prid. [ž. lakotnȁ] – pohlepan → lakomit se • Tȁk je lȁkotan da mu cĩloga svȋta trȋba. |
lakotnȍ | pril. – pohlepno, gramzivo • Lakotnȍ je zgrȁbi kolãčec, kȁk da ga nȉgdar nȋ jȉ. |