prij. – 1. upućuje na mjesto ili radnju koji su vezani, a. za površinu, vanjsku stranu čega, b. za nešto što visi, 3. a. odnosi se na predmet govora, misli, brige, bavljenja, troška, b. vrijeme oko, prilikom, prigodom; o • Spomȉnali su se o fȁjtu.

uzv. • Ȏ, poglȅ kȁk je zrãso õf dȅčec.

m. [jd. G ȍbada, mn. G ȍbadof] – kukac dvokrilac, napada konje i goveda, obad • Ȍbadi su me cĩloga spȉkali na gmȁjni.

br. m. i s. [G ȍbadvȋh/ȍbodvȋh] – i jedan i drugi (za dvije osobe ili stvari muškoga ili srednjega roda), oba • Ot ȍbadvȋh kȍkotof zȉbrali smo šãroga za plemȅn.

br. ž. [G ȍbadvȋh/ȍbodvȋh] – i jedna i druga (o osobama ženskoga spola), obje • Škȁc mi je odnȅso ȍbadvȋ rȁce.

svrš. [prez. jd. 1. obȁkljam, mn. 3. obȁkljaju/obȁkljadu, imp. jd. 2. obȁkljaj, prid. rad. jd. m. obakljȁ, prid. trp. m. obȁkljen, ž. obȁkljena] – izvršiti posao, učiniti, izvesti, obaviti • Sȅ poslȅ h štȁli je na vrȋme obakljȁ.

nesvrš. [prez. jd. 1. obȃlim, mn. 3. obȃliju/obȃlidu, prid. rad. jd. m. obȃli] – nešto skinuti, npr. sijeno sa sjenika • Obȃli sam dvȋ bȁle sȇna zi senīkȁ.

nesvrš. [prez. jd. 1. obamrĩm, mn. 3. obamrĩju/obamrĩdu, imp. jd. 2. obamrȉ, prid. rad. jd. m. obamrȉ/obȁmr] – obamrijeti, ne davati znakove života • Tȁk je zglẽdo kak da nĩ žȋf, al je sȁmo obȁmr.

prij. – nad, ponad, iznad • Ȍbar Mokrȋc su vȅlike lozȅ.

prid. [ž. oblȁ] – stadij vinove loze kad su još pupovi mali i vrlo osjetljivi • Pȁzi kaj dȉlaš h tȑsju, obȁ je.

nesvrš. [prez. jd. 1. obavežĩvam se, mn. 3. obavežĩvaju/obaveživãdu se, prid. rad. jd. m. obavežȋva se] – obvezivati se • Obavežĩvam se da ti bum zištrȉkala svȉtar.

nesvrš. [prez. jd. 1. obãvlam, mn. 3. obãvlaju/obãvladu, prid. rad. jd. m. obāvlȁ] – izvršiti posao, učiniti, izvesti, obavljati → obakljȁt, zbāvlȁt • H Zãgrebu obãvlam svojȅ poslȅ.

svrš. [prez. jd. 1. obdãrim, mn. 3. obdãriju/obdãridu, prid. rad. jd. m. obdārȉ, prid. trp. jd. m. obdãren, ž. obdãrena] – darovati komu što, nadariti, obdariti • Fȇs ga je obdãri za gȏt.

svrš. [prez. jd. 1. obdȉlam, mn. 3. obdȉlaju/obdȉladu, prid. rad. jd. m. obdȉla, prid. trp. jd. m. obdȉlan, ž. obdȉlana] – izvršiti radove potrebne za ono čemu je što namijenjeno, obrađivati → obdilȃvat • Sȃf nȁš grȕnt je obdȉlan, nȉš nĩmamo pũstoga.

nevrš. [prez. jd. 1. obdilãvam, mn. 3. obdilãvaju/obdilãvadu, prid. rad. jd. m. obdilȃva] – izvršavati radove potrebne za ono čemu je što namijenjeno, obrađivati • Obdilãvaju luckȇ grȕnte da mȍreju žĩvit.

s. [jd. G obečãa] – pružanje nade komu, uvjeravanje koga da će se što dogoditi, obećanje • Obečãe lũdomu radovãe!

svrš. [prez. jd. 1. obȅčam, mn. 3. obȅčaju/obȅčadu, prid. rad. jd. m. obečȁ] – obećati → obečãe • Obȅčam da bum dȍšla!

svrš. [prez. jd. 1. obekȁvim, mn. 3. obekȁviju/obekȁvidu, prid. rad. jd. m. obekȁvi] – 1. postati nijem, ostati bez dara govora, zanijemiti → nȋm, 2. ozlijediti i ostaviti šepavim, ošepaviti • Čȉst sam obekȁvi ot strȃha! Tȁk je vudrȉ kȍkoš zi ščãpum, kȁj u je mȃm obekȁvi.

nesvrš. [prez. jd. 1. oberorȉtim, mn. 3. oberorȉtiju/oberorȉtidu, prid. rad. jd. m. oberorȉti] – nastojati dobiti moljakanjem ili trikovima; moljakati • Nȁfčili su se okȏli hodȉt i oberorȉtit.

m. [jd. G oberorȋtaka, mn. G oberorȋtakof] – 1. onaj koji nastoji živjeti na lak način; muktaš, 2. onaj koji nastoji nešto dobiti moljakanjem ili trikovima; žicar → oberorȉtit • Kȏmaj smo se rīšȉli tȍga oberorȋtjaka.

svrš. [prez. jd. 1. obesnãžim, mn. 3. obesnãžiju/obesnãžidu, prid. rad. jd. m. obesnãži] – učiniti da što izgubi snagu, vrijednost, obesnažiti • Zi sĩm tĩm bedarȉjam kaj povȋdaju, čȉst su ga obesnãžili.

svrš. [prez. jd. 1. obečãstim, mn. 3. obečãstiju/obečãstidu, prid. rad. jd. m. obečãsti] – nanijeti sramotu čijoj časti, čiju dobru glasu • Obečãstili su ga zi svojȉm povĩdaem.

svrš. [prez. jd. 1. obezvrĩdim, mn. 3. obezvrĩdiju/obezvrĩdidu, prid. rad. jd. m. obezvrīdȉ] – 1. učiniti bezvrijednim, oduzeti vrijednost čemu, 2. osporiti vrijednost komu ili čemu, pokušati prikazati bezvrijednim; obezvrijediti • Spũščaju cīnȕ tȁk da koȁ čȉsto obezvrĩdiju.

nesvrš. [prez. jd. 1. obȉdvam, mn. 3. obȉdvaju/obȉdvadu, prid. rad. jd. m. obȉdva] – ručati, objedovati • Obȉdvam ȁpšmȃlcani pȁžulj, korẽe i kobasĩčke.