prij. – unutar, u → f, h • Jȃzbeci su v ljȕki.

s. [jd. G vabȉla, mn. G vabȉl(ih)] – 1. ono što je priređeno kao zalogaj za životinju, divljač ili ribu, koja se želi uhvatiti, ono na što se ona mami; mamilo, mamac, 2. ono što privlači, ono što nekoga treba zavesti • Na vȕdici je čȓf kak vabȉlo za rȉbe.

nesvrš. [prez. jd. 1. vãbim, mn. 3. vãbiju/vãbidu, imp. jd. 2. vābȉ, prid. rad. jd. m. vābȉ] – 1. mamiti životinje (osobito ptice) dozivanjem, posebnim uzvicima, riječima i sl. ili vapkom, 2. upućivati komu poziv, b. dogovarati za koga da dođe ili bude nazočan; pozivati • Rođākȉ su nas dȍšli vābȉt na svȃrbu.

nesvrš. [prez. jd. 1. vȁdim (se), mn. 3. vȁdiju/vȁdidu (se), prid. rad. jd. m. vȁdi (se)] – 1. a. vući iz čega, izvlačiti što iz čega, b. grabiti, crpsti što iz dubine, c. iskopavati (rudu, krumpir itd.), 2. razg. izgovarati se na što, tražiti razlog za grešku itd.; izvlačiti se, 3. razg. iskupiti se na neki način i opošteniti; vaditi (se) → vlĩč se • Vȁdim krumpĩr z ledȉne. Fkȁnili su me za pȉneze, a sȁt se vȁdidu kak nĩsu znȁli da trȋba platȉt mȁ.

ž. [jd. G vȃge, mn. G vȃgih] – sprava ili instrument za mjerenje težine (mase), vaga • Pȃjcek je imȁ prȉk stȏ kȉ čȉste vȃge.

m. [jd. G vagabȕnta, mn. G vagabȕntof] – 1. skitnica, potucalo, tumaralo, 2. pren. a. onaj koji je nemirna duha, b. pogr. onaj koji je divlji → cȕnderman, fȕda, klātȅš, lȁndravac, lȕftrȃjzar, lȕftigȗs, potepēnȁc, potepũh, rȃjzer, trȃjbar • Fȕrt se potȉple, prãvi je vagabȕnt.

m. [jd. G vagnȁ, mn. G vaganȏf/vagnȏf] – stara jedinica obujma; posuda i mjera za žito od 60 litara • Kȕliko ste vaganȏf šenȉce sprȁvili?

nesvrš. [prez. jd. 1. vãgam, mn. 3. vãgaju/vãgadu, prid. rad. jd. m. vȃga] – mjeriti pomoću vage, vagati • Vȃga sam se ščȅra, zdȅbeli sam se pȇt kȉ.

m. [jd. G vagīrȁ, mn. G vagīrȍf] – poluga o koju se prežu konji, ždrepčanik • Zȅmi vagĩr i zaprežȉ koȅ, ȉdemo ȍrat.

svrš. [prez. jd. 1. vãgnem, mn. 3. vãgneju/vãgnedu, imp. jd. 2. vāgnȉ, prid. rad. jd. m. vāgnȉ] – izmjeriti pomoću vage, vagnuti • Štacunãr mi je vāgnȉ dvȋ kȉle paradȃjza.

m. [jd. G vagōnȁ, mn. G vagōnȍf] – 1. željeznička kola za prijevoz putnika ili robe, 2. meton. mjera za količinu robe koja stane u vagon, sadržaj jednog vagona, 3. stara jedinica mase, iznosa 10 tona; vagon • Ȍvo lȉto smo sprȁvili dvȃ vagõne korȕze, bȋlo je dobrȍ lȉto.

m. [jd. G vȃhtara, mn. G vȃhtarof] – nadglednik, čuvar pruge • Vȃhtar hȍdi po štrȅki i spreglẽda šlȉpere i šȉe.

ž. [jd. G vahtãrne, mn. G vahtãrni] – željeznička stražarnica • Pȍlek štrȅke je vahtãrna.

nesvrš. [prez. jd. 1. vȃhtam, mn. 3. vȃhtaju/vȃhtadu, imp. jd. 2. vȃhtaj, prid. rad. jd. m. vȃhta] – paziti, nadgledati, stražariti • Pȕre rȁde prẽdeju pak ih mȍram vȃhtat.

prid. [ž. vȁjena] – koji je stekao naviku, koji se upoznao i pomirio s čim, naviknut • Dȅčec je vȁjen na stãru mȁmu kaj ga pȁzi.

m. [jd. G vȁj(n)glina, mn. G vȁj(n)glinof] – 1. posuda za pranje, 2. duboka posuda za iskuhavanje → vȁštruk • H vȁjglinu rȉfljam rȕbače.

pril. – oduvijek • Od vȁjkada tȗ živĩju.

m. [jd. G vȁkuša, mn. G vȁkušof] – 1. podloga na kojoj počiva glava za vrijeme odmora i spavanja; uzglavlje, 2. ono što podsjeća na jastuk, služi kao podloga, izolacija, zaštita, ublaživač i sl.; jastuk • Na špȁmpetu ȉmam vȁkuše z gȗščiim pẽrjem.

m. umanj. [jd. G vȁkušeka, mn. G vȁkušekof] – mali jastuk, jastučić → vȁkuš • Dītȅ spĩ na vȁjkušeku.

ž. [jd. G vȁkušnice, mn. G vȁkušnic] – navlaka za jastuk, jastučnica • Ȉmam bĩle kak snȋk vȁkušnice.

m. [jd. G vȁjn-gȕlaša, mn. G vȁjn-gȕlašof] – gulaš s dodatkom bijelog vina, vinski gulaš • Za obȉt bȕmo jȉli vȁjngȕlaš.

prid. nepr. – koji je boje crvenog vina • Bȋla sam oblȉčena h vȁjnrȏt kostȋmu.

prid. [ž. vȃska] – onaj koji se nalazi izvan prostora, vanjski • Vȃski oblȍki su na hȉži zȁprti.

m. [jd. G vȁklina, mn. G vȁklinof] – red skupljene trave, sijena • Sȅ sȇno smo zizũbljali h vȁkline, a pȍkle bumo plāstȉli.