vbȉt (se)

svrš. [prez. jd. 1. vbȉjem, mn. 3. vbȉjeju/vbȉjedu, prid. rad. jd. m. vbȉ, prid. trp. jd. m. vbĩt, ž. vbītȁ] – 1. oduzeti život, ubiti, 2. umoriti se → hbȉtSũsedof cũcak mi je podãvi sȅ pȋceke, nȃjrȁjši bi ga vbȉ! Dȉlam cĩli dȃn, sȁf sam vbĩt.

včinȉt

svrš. [prez. jd. 1. včinĩm, mn. 3. včĩniju/včinĩdu, prid. rad. jd. m. včȉni] – učiniti • Včȉni im je kvãr na matõrnoj žãgi, a sȁt nȇče platȉt pȍpravak.

vdȏ

pril. – prema dolje, prema donjem mjestu; naniže • Nĩ dobrȍ zabrȇmza vȏs, pak je vȏs pocȕkni na vdȏ.

vdrāpȉt

svrš. [prez. jd. 1. vdrãpim, mn. 3. vdrãpiju/vdrãpidu, prid. rad. jd. m. vdrāpȉ] – 1. jako udariti, odalamiti, opaliti (batinom, šibom), 2. razg. odrediti (visoku) kaznu, globu, 3. razg. pren. izreći oštro, naglo; udariti, odrapiti → hdrāpȉtTȁk ga je vdrāpȉ po čelȇnki, da je mȃm opȁ nãkla.

vdȗš (vdȗž)

pril. – po dužini, dužinom, uzduž • Vdȗš potȍka rãsteju vbe.

vȅč1

pril. – 1. u izrazima ili s imenicama koje znače količinu izriče prekoračenje naznačene količine, 2. a. već dulje vrijeme, b. razg. već (nakon uvoda, nakon slijeda činjenica, razvoja stvari, čekanja i sl.), 3. pretežno; većma, 4. neodređena količina; a. ob. veća od četiri, a manja od desetak; nekoliko, b. neodređena količina; više • Nĩmam vȅč mȇlje za pȑgu.

vȅč2

vez. – 1. ističe da što ne prestaje u vremenu, da traje i u času kad se govori, jošte, 2. ističe da se što dogodilo prije dosta ili mnogo vremena, 3. ističe da se što dogodilo prije nego što se očekivalo; već, 4. iskazuje da se komu ili čemu tko ili što pridružuje, 5. iskazuje da je potrebno što dodati, 6. u samostalnoj upotrebi znači dodatak čega što izlazi iz prethodno rečenoga; još • Vȅč se bumo jȕtri nazȃj vȉdli.

vȅčer

ž. [jd. G večẽri, mn. G večẽrih] – dio dana, vrijeme oko svršetka dana i početka noći; večer • Vȅčer je bȋla lĩpa i tõpla.

večȇra

ž. [jd. G večȇre, mn. G večȇrih] – večernji obrok • Za večȇru smo jȉli žgãnce z ocvȃrkim.

večerȁs

pril. – danas navečer; ove večeri (u današnjem danu), večeras • Večerȁs pȍjem ranȉje spȃt, fȇjst mi se spĩ.

večerãši

prid. [ž. večerãša] – koji će biti večeras, koji se odnosi na večeras, večerašnji • Večerãša nȏč je sȁ resvĩklena ot mȉseca.

večȇrat

svrš. i nesvrš. [prez. jd. 1. večȇram, mn. 3. večȇraju/večȇradu, imp. jd. 2. večȇraj, prid. rad. jd. m. večȇra] – uzeti ili uzimati večernji obrok (jela), večerati • Večȇrali smo cvrtjẽ i paradȁjs na šalȃtu.

večẽrnica

ž. [jd. G večẽrnice, mn. G večẽrnic] – večernja misa • Zi sũsedum pȍjem na večẽrnicu.

večȋnoma

pril. – većim dijelom, u najvećem broju, ponajviše (ob. o osobama), većinom • H nȅdilju večȋnoma ȉmamo bȍlši obȉt.

vedrĩna

ž. [jd. G vedrĩne, mn. G vedrĩn] – stanje neba kad na njemu nema oblaka, vedrina • Jȗrjefska rosȁ i trojãčka vedrĩna, bȕ krȕha i vīnȁ!

vedrȉt (se)

nesvrš. [prez. jd. 1. vedrĩm (se), mn. 3. vedrĩju/vedrĩdu (se), prid. rad. jd. m. vȅdri (se)] – 1. činiti vedrim, razvedravati, 2. razvedravati se, postajati vedar; vedriti (se) • Nȅbo se vedrĩ, hjȗtro bu fȇjst zĩma.

vehȃ

uzv. – naredba konju da stane • Vehȃ, Rȉčko!

vehnȉt

nesvrš. [prez. jd. 1. vȅhnem, mn. 3. vȅhneju/vȅhnedu, prid. rad. jd. m. vehnȉ, prid. trp. jd. m. vȅhen, ž. vȅhena] – 1. gubiti svježinu; sahnuti (o biljkama), 2. pren. a. gubiti snagu, zdravlje, fizički slabiti, b. propasti (za ono što je cvalo, ob. duhovna nastojanja, javna djelatnost itd.); venuti • Fȇjst je vrūčȅ, rȏže mi sȁmo vȅhnedu. Rȏže su h vãzi čȉst vȅhene.

vȅja

ž. [jd. G vȅje, mn. G vȅjih] – dio stabla koji raste iz debla, grana • Vrbĩne vȅje su se obȉsile ȍbar Sȕkle.

vȅker

m. [jd. G vȅkera, mn. G vȅkerof] – sat sa zvoncem za buđenje, budilica, vekerica • Gledĩm na vȅker kȕliko je vȗr.

vȅkerica

ž. [jd. G vȅkerice, mn. G vȅkeric(ih)] – budilica → vȅkerNarȉhtam si vȅkericu da me zbudĩ hjȗtro.

vȅkslen

m. [jd. G vȅkslena, mn. G vȅkslenof] – sindrom endokrinih, somatskih i psihičkih promjena, koje se javljaju nakon reproduktivnog razdoblja u žena (menopauza); popratna je pojava kod normalnoga gašenja spolne aktivnosti muškarca (andropauza); klimakterij • H vȅkslenu je pak ȉma vȁlunge.

vȅlača (vȅljača)

ž. [G vȅl(j)ače] – drugi mjesec u godini, veljača • H vȅljači vȅč znȃ bȉt lĩpoga vrȉmena.

velečãsni

m. [jd. G velečãsnoga, mn. G velečãsnih] – naslov pri obraćanju rimokatoličkom svećeniku i pri njegovu spominjanju → pȍpVelečãsni je dȅnes imȁ lĩpu prȍdiku.