zdrobȉt | svrš. [prez. jd. 1. zdrobĩm, mn. 3. zdrobĩju/zdrobĩdu, prid. rad. jd. m. zdrȍbi, prid. trp. jd. m. zdroblȅn, ž. zdroblȅna] – 1. stiskanjem i upotrebom snage razmrviti, učiniti da se usitni u više manjih komada ili mrva 2. pren. uništiti da ništa ne ostane; smlaviti (o osobi) 3. slomiti se na više komada; smrviti se, razbiti se; zdrobiti • Zdrȍbi sam trȋ tanĩre. Po nãkli je sȅ pȕno zdroblȅnoga glažovȃ. |
zdrõcat | svrš. [prez. jd. 1. zdrõcam, mn. 3. zdrõcaju/zdrõcadu, imp. jd. 2. zdrõcaj, prid. rad. jd. m. zdrõca] – zdrobiti, zgnječiti • Zdrõcaj ovȅ krumpīrȅ, ne mȍrem tȁke vȅlike komȁčeke jȉst. |
zdrȏpček (zdrȏbak) | m. [jd. G zdrȏpčeka mn. G zdrȏpčekof] – komad, komadić • Ftȑgni mi zdrȏpček krȕheka. |
zdrȕčit | svrš. [prez. jd. 1. zdrȕčim, mn. 3. zdrȕčiju/zdrȕčidu, prid. rad. jd. m. zdrȕči, prid. trp. jd. m. zdrȕčen, ž. zdrȕčena] – izbaciti iz čašice, pomaknuti iz zgloba, iščašiti • Opȁ sam z orȉha i zdrȕči sam ȍbadvȋ nȍge. Ȉma zdrȕčenu rȗku, mȏra ȉt dȍktoru pot hȉtno. |
zdrũzgat | svrš. [prez. jd. 1. zdrũzgam, mn. 3. zdrũzgaju/zdrũzgadu, prid. rad. jd. m. zdrũzga, prid. trp. jd. m. zdrũzgan, ž. zdrũzgana] – zdrobiti, zgnječiti • Zdrũzgali smo grõjzje i dȉli ga h cĩak nãj kipĩ. Grõjzje je zdrũzgano i polȁfko kipĩ h cĩaku. |
zdržȁt | svrš. [prez. jd. 1. zdržĩm, mn. 3. zdržĩju/zdržĩdu, imp. jd. 2. zdȑži, prid. rad. jd. m. zdȑža] – 1. podnijeti do kraja, odoljeti, ustrajati, 2. trajati; izdržati • Zdȑža je trȉst lȋt h Nȅmačkoj, sȁt se vrnȉ domȏm za fȕrt. |
zdũpst | svrš. [prez. jd. 1. zdũbem, mn. 3. zdũbeju/zdũbedu, prid. rad. jd. m. zdũba, prid. trp. jd. m. zdublȅn, ž. zdublȅna] – uporabom prikladnog oštrog oruđa napraviti udubinu (ob. onako kao što se radi dlijetom ili nožem); izdubiti, izdupsti • Nesnãga je zdũbla lȕkju h zemlȉ i zȁšla k pȋcekim. Zdublȅni komȃt drȋva sam dȉ kokošȁmi za pȉt vȍdu. |
zdȕrat | svrš. [prez. jd. 1. zdȕram, mn. 3. zdȕraju/zdȕradu, imp. jd. 2. zdȕraj, prid. rad. jd. m. zdȕra] – 1. podnijeti do kraja, odoljeti, ustrajati, 2. trajati; izdržati → zdržȁt • Ne mȍrem zdȕrat kȁk me kolȉna bolĩju. |
zdurȃvat | nesvrš. [prez. jd. 1. zdurãvam, mn. 3. zdurãvaju/zdurãvadu, imp. jd. 2. zdurȃvaj, prid. rad. jd. m. zdurȃva] – podnositi, izdržavati → zdȕrat • Sȉ se čȕdiju kȁk zdurãvam tẽ tẽške poslȅ. |
zdušȉt | svrš. [prez. jd. 1. zdušĩm, mn. 3. zdušĩju/zdušĩdu, imp. jd. 2. zdūšȉ, prid. rad. jd. m. zdušȉ, ž. zdušĩla, prid. trp. jd. m. zdušẽn, ž. zdušẽna] – ispuhati se, izdušiti • Zdušĩla mi se gȕma na picȉklinu. |
zẽba | ž. [jd. G zẽbe, mn. G zẽbih] – ptica pjevica iz porodice Fringillidae, red vrapčarki; zeba • Tȉčica zẽba je lȋpo popȉvala pot oblȍkum. |
zȅksat | svrš. [prez. jd. 1. zȅksam, mn. 3. zȅksaju/zȅksadu, imp. jd. 2. zȅksaj, prid. rad. jd. m. zȅksa, prid. trp. jd. m. zȅksan, ž. zȅksana] – ispiti do dna, naiskap, nadušak → ȅksat • Zȅksa je trȋ gemȉšte i prȅša domȏm. |
zeleȃva | ž. [G zeleȃve] – razne biljke, ob. vrtne, koje se sirove ili kuhane upotrebljavaju kao osnovna hrana ili prilog jelu (špinat, rajčica, paprika itd.), povrće • Zeleȃva se mõra jȉst, zdrȁva je. |
zelẽe | s. [G zelẽa] – razne biljke, ob. vrtne, koje se sirove ili kuhane upotrebljavaju kao osnovna hrana ili prilog jelu (špinat, rajčica, paprika itd.), povrće • Cĩli vȑt je pȕn zelẽa. |
zelȇnček | m. [jd. G zelȇnčeka, mn. G zelȇnčekof] – vrsta graha • Kūpȉ sam pȇt kȉ zelȇnčeka na plȁcu. |
zelẽni | prid. [ž. zelẽna] – 1. a. koji ima boju mladog ili neuvelog lišća, trave itd., b. obrastao raslinjem takve boje, 2. a. koji nije sazrio (plod, usjev), b. pren. mlad, neiskusan, neodrastao, 3. siv, sivkast (konj); zelen • Nãj jȉst tẽ zelẽne hrȕške, buš dȍbi grĩžu. |
zelenȉt se | nesvrš. [prez. jd. 1. zelenĩm se, mn. 3. zelenĩju/zelenĩdu, prid. rad. jd. m. zȅleni se] – biti zelen, isticati se zelenom bojom, zelenjeti se • Lozȁ se sȁ zelenĩ ot mlãdoga lĩstja po kȉtam. |
zẽlje | s. [G zẽlja] – dvogodišnja zeljasta biljka iz porodice krstašica, upotrebljava se kao povrće, kupus • Zrãsle su vȅlike palũtke zẽlja. |
zȅmajknȅdlin | m. [jd. G zȅmajknȅdlina mn. G zȅmajknȅdlinof] – okruglice od žemlje • Dȉlam zȅmajknȅdline, pȁšeju mi vus sȁft. |
zēmȁt | nesvrš. [prez. jd. 1. zẽmljem, mn. 3. zẽmljeju/zẽmljedu, imp. jd. 2. zȅmi, prid. rad. jd. m. zēmȁ] – 1. a. prihvaćati, dohvaćati rukom, b. primati kao dar ili sl., c. razg. dobivati na prodaji; naplaćivati, d. primati u službu, 2. lišavati, oduzimati, otimati, 3. zauzimati (određen položaj, razmak), 4. primati koga, pružati mu uslugu po redu; uzimati → jēmȁt • Dȅ si zemȉ kȅksof, f špȁjzi su ti. |
zemlȁ (zemljȁ) | ž. [jd. G zemlẽ, mn. G zemlȉh] – 1. (Zemlja) planet na kojem živimo, 2. površina Zemlje, kopno, suho, opr. voda, 3. a. zemljište, tlo kao izvor dobara i hrane, b. (i u mn.) parcela, prostor koji se obrađuje, iskorištava; zemljište kao imovina, vlasništvo, 4. tip tla koje se obrađuje, na kojem se gradi itd., 5. pov. državno-upravna jedinica u smislu državne, administrativne i političke podjele; zemlja • Fãliju se da ȉmaju zemlẽ pot sȁkim ȍblakum. |
zemlȇni | prid. [ž. zemlȇna] – 1. koji je izrađen od zemlje, 2. koji se odnosi na zemlju, 3. pren. zemljast; zemljani • Jȍš navĩk ȉmamo zemlȇnih loncȏf i zdȋl h stãroj hȉži. |
zemlȉca (zemljȉca) | ž. umanj. [jd. G zemlice, mn. G zemlicih] – mala zemlja, zemlja od milja • Tȏ je mojȁ zemlȉca, mojȁ Hrvãcka! |
zemlȉšče | s. [jd. G zemlȉšča, mn. G zemlȉščof] – 1. a. kraj, predio, b. tlo, 2. imovinski pojam; zemljište • Tã zemlȉšča vus Sȕklu su pisnovȃta. |