m. [jd. G škrȁbuta, mn. G škrȁbutof] – vrsta biljke povinuta rasta sa svitljivom stabljikom • Zȅmem škrȁbut kaj zvẽžem snõpe kĩtja za kūrȉt.

ž. [G Škrȁpe] – toponim • Zi Škrȁpe smo ščera dopeljȁli pȕn vȏs korẽa i borȗnde.

nesvrš. [prez. jd. 1. škrãpam, mn. 3. škrãpaju/škrãpadu, prid. rad. jd. m. škrāpȁ] – pomalo kišiti, škrapati • Gȍdina je mãko škrãpala.

ž. [jd. G škȑbe, mn. G škȑbi] – 1. oštećen zub, okrnjen zub; rupa u zubu; krnja, krezubina, škrbina, 2. zupčasto oštećenje, nagrizeno mjesto na oštrici oruđa i sl. • Ftȑgnili su mu zȗp, ostȁla je škȑba.

prid. [ž. škȑbava] – 1. oštećen, krnj (o zubu), 2. koji ima okrnjene ili prorijeđene zube, koji je bez zuba ili bez kojeg zuba (o čovjeku i životinji); krezub • Škȑbaf je i fȑflja dok povĩda.

ž. [jd. G škrebetãljke, mn. G škrebetãljki] – 1. dječja igračka, roštica, 2. pogr. ono što je u lošem stanju, što škrebeće (o stroju, automobilu i sl.), 3. zvučna naprava za plašenje ptica • Dȉli smo škrebetãljku f tȑsje da bu restirȃvala škōrcȅ. Tã škrebetãljka nĩ vȅč za na cȉstu.

m. [jd. G škrȉca, mn. G škrȉcof] – završetak rupca • Na škrȉcu rũpca su drõbne črlẽne rȏžice.

ž. [jd. G škrȉe, mn. G škrȋ/škrȉi(h)] – jak, često okovan i ukrašen sanduk u kojem se drži rublje, razni pohranjeni predmeti, dokumenti itd.; škrinja • F škrȉi su plȁfte i ručnīkȉ.

prid. [ž. škrĩpava] – koji škripi, škripav • Tã kotãč je sȁf škrĩpaf.

nesvrš. [prez. jd. 1. škrĩplem, mn. 3. škrĩpleju/škrĩpledu, prid. rad. jd. m. škrīplȁ] – 1. proizvoditi škripu, izazivati škripu; škripati, 2. pren. ne odvijati se prema planu, zastajati, spoticati se o poteškoće (o pothvatima, radovima itd.) • Na kõlim mi nȉkaj škrĩple, mȏram poglȅdat kȁj je tȏ.

nesvrš. [prez. jd. 1. škrlȇncam, mn. 3. škrlȇncaju/škrlȇncadu, prid. rad. jd. m. škrlȇnca] – proizvoditi zvuk, npr. lupkanjem stolca • Ne mȍre na mĩru sidȉt, pak fȕrt zi stocȕm škrlȇnca.

m. [jd. G škrl(j)ãka, mn. G škrl(j)ãkof] – klobuk, šešir • Vȉtar mu je odnȅso škrlãk z glãve.

m. [jd. G škrnȅclena, mn. G škrnȅclenof] – papirnata vrećica • Štacunãr mi f škrnȅclin namĩče cȕkor.

[prez. jd. 1. škrȍnem, mn. 3. škrȍneju/škrȍnedu, imp. jd. 2. škrȍni, prid. rad. jd. m. škrȍni] – proizvesti slab zvuk, šušnuti • Kȏmaj su zȁspali, a či im kaj škrȍne, mȃm se zbudĩju.

m. pl. t. [G škrōpcȍf] – svećenikova pratnja pri blagoslovu kuća • Za krĩžec žȕpnik zi škrōpcȉ hȍdi blagoslĩvljat hȉže.

m. [jd. G škrõpca, mn. G škrõpcof] – vrsta alkoholnog pića, vino s malo mineralne vode • Spȋli smo sȁki po dvȃ škrōpcȁ.

nesvrš. [prez. jd. 1. škropĩm, mn. 3. škropĩju/škropĩdu, prid. rad. jd. m. škrȍpi] – prskati kapima vode ili neke druge tekućine, škropiti • Mrlĩča škropĩju zi svẽtum vodũm.

prid. [ž. šktȁ] – 1. koji je pretjerano uzdržljiv u trošenju i davanju, pretjerano štedljiv, tvrd na novcu, 2. pren. oskudan, siromašan po kvaliteti, plodnosti, nedovoljan po sadržaju ili količini, nedovoljno jak po intenzitetu; umjeren, suzdržan u čemu; škrt • Škȓti su kak vrȃk, stĩščeju sȁki dȉnar, nȅ bi rȁdi nȉš pȍtrošili.

nesvrš. [prez. jd. 1. šktam, mn. 3. šktaju/šktadu, imp. jd. 2. šktaj, prid. rad. jd. m. šktȁ] – glodati • Mȉši na nãjži šktaju korȕzu.

m. [jd. G škcȁ, mn. G škcȍf] – onaj koji je škrt, škrtica, škrtac • Kȁkof je ũn šktȁc, nȅ bi plȁti rȗndu h birtȉji da je nȅ znam kȁj!

ž. [jd. G škȕl(j)e, mn. G škũl(j)/škȕl(j)ih] – rupa manje veličine koja ob. nastaje kad ispadne čvor iz daske plota, kad se što od trošenja probuši i sl. • Čes škȕlu se nalukãvaju dȏ hȍdi po pũtu.

prid. [ž. škũra] – koji je tamne boje, taman • Oblĩkla sam si škũri jȁklec.

nesvrš. [prez. jd. 1. šlabȅkujem, mn. 3. šlabȅkujeju/šlabȅkujedu, prid. rad. jd. m. šlabȅkova] – govoriti mnogo o nevažnim stvarima, brbljati • Sidĩju pot hrȕškum i šlabȅkujeju.

m. [jd. G šlȃfa, mn. G šlȃfof] – 1. gumeno crijevo (za polijevanje vodom, za crpenje tekućine iz bačve i sl.), 2. zračnica; pojas na napuhavanje za plivanje (za djecu i odrasle neplivače); kolut, 3. pren. naslage sala oko pojasa; guma, šlauf • Zemȉ šlȃf i hȍdi zalĩvat šalȃtu.