nesvrš. [prez. jd. 1. jȍdlam, mn. 3. jȍdlaju/jȍdladu, prid. rad. jd. m. jodlȁ] – pjevati na poseban grleni način, često brzo prelaziti iz prsnog registra u visoki falset, jodlati • Niktẽri ljȗdi znȁju jodlȁt, a tȁkve fȇle popȋfkih nȅ znaju sȉ.

ž. [jd. G jȍhe, mn. G jõh] – stablo iz porodice breza, joha → jākšȁ, jȃlša • Pȕna gmȁjna je jõh, na ȉmi se tȉči gnĩzdiju.

uzv. – izražava jak osjećaj: 1. boli, 2. straha, žalosti, radosti, 3. divljenja; jao, joj • Jȏj, porȉzo sam se z nõžum.

nesvrš. [prez. jd. 1. jȏjkam, mn. 3. jȏjkaju/jȏjkadu, prid. rad. jd. m. jȏjka] – jadati se → jadikovȁt, jãfkat, slīfkȁt • Fȍrt jȏjkaju da nĩmaju pinȇs.

m. [jd. G jōpcȁ, mn. G jōpcȍf] – 1. majmun, 2. pren. onaj koji se ponaša kao majmun (blesavo, lakrdijaški i sl.) • Norȉli su kȁj jōpcȉ.

m. [jd. G jȍpice, mn. G jȍpic] – 1. majmunica, 2. pren. ona koja se ponaša kao majmun (blesavo, lakrdijaški i sl.) • Tã jȍpica se oblĩkla kȁj da pȍje f mȁškare.

m. [jd. G jȍrgovana, mn. G jȍrgovanof] – vrsta ukrasnog grma, jorgovan → hȍler • Pri hȉži nam cvãte rõzni i bĩli jȍrgovan.

pril. – 1. ističe da što ne prestaje u vremenu, da traje i u času kad se govori; jošće (ošće), jošte, 2. ističe da se što dogodilo prije dosta ili mnogo vremena, 3. ističe da se što dogodilo prije nego što se očekivalo; već, 4. iskazuje da se komu ili čemu tko ili što pridružuje, 5. iskazuje da je potrebno što dodati, 6. u samostalnoj upotrebi znači dodatak čega što izlazi iz prethodno rečenoga • Jȍš kȅdan dãn, pak buju se zlẽgli pȁjceki.

m. [G Jȍžeka] – varijante imena Josip • Jōžȅ je bȉ špȅnglar.

s. [jd. G Jȏžefovoga] – blagdan svetoga Josipa • Na Jȏžefovo se rȉže tȑsje.

s. [mn. G jũcaa] – cviljenje → jūcȁt • Z vãn je čȕt jũcae pesȁ.

nesvrš. [prez. jd. 1. jũcam, mn. 3. jũcaju/jũcadu, prid. rad. jd. m. jūcȁ] – 1. puštati prigušen, piskav glas (od bola, žalosti, tuge), 2. skvičati (o psu), 3. iron. nepotrebno se tužiti na što, tužiti za kim ili za čim; oplakivati se, 4. škripati; cviliti • Cūcȁk je cĩlu nȏč jūcȁ, velĩju da nȉkaj čũti.

m. [jd. G jugoȉstočaka, mn. G jugoȉstočakof] – vjetar koji puše s jugoistoka, jugoistočnjak • Ščȅra je cĩli dȃn pūhȁ jugoȉstočak.

m. [jd. G jugozãpadaka, mn. G jugozãpadakof] – vjetar koji puše iz smjera jugozapada, jugozapadnjak • Jugozãpadak nĩ mȑza vȉtar.

ž. [jd. G jūhȅ, mn. G jũh/jūhȉh] – tekuće jelo koje se priprema tako što se u vodi kuha meso, riba ili povrće; juha, jede se sámo ili uz dodatak ukuhane tjestenine, povrća i sl. • H nedȉlu se kȕha govȅcka jūhȁ z rȉzanci.

svrš. [prez. jd. 1. jȕhnem, mn. 3. jȕhneju/jȕhnedu, prid. rad. jd. m. jȕhni] – pustiti glas, oglasiti se • Dȉla sam dȅcu spȃt i čĩm jȕhneju, mȃm bežĩm glẽdit kȁj im jȇ.

uzv. – izraz veselja • Jȕhȗ, opȁ je snȋk, bȕmo se sȃkali!

m. [jd. G jȕga, mn. G jȕgof] – 1. strana svijeta nasuprot sjeveru, točka najbliža južnom polu, 2. južni vjetar • Dȅnes pũše jȕk.

nesvrš. [prez. jd. 1. jūmȉm, mn. 3. jūmȉju/jūmȉdu, prid. rad. jd. m. jũmi] – čamiti, besposličariti → dūmȉt • Nȋmam kȁj dȉlat, pȁk pri špȍretu jumĩm.

m. [jd. G jūncȁ, mn. G jūncȍf] – 1. goveče koje još nije za rasplod, mlado govedo; junac, 2. pogr. glupan • Poglȇ tȍga jūncȁ kak nȉš ne rȁzmi.

m. [jd. G jūnakȁ, mn. G jūnakȍf] – 1. onaj koji se odlikuje hrabrošću i smjelošću; heroj, junak, 2. glavno lice ili jedan od nosilaca radnje u književnom ili kazališnom djelu; (književni) lik • Kat junākȉ k mȁši hȍdiju, Mȃjku Bõžu mȍliju.

prid. [ž. junãčka] i pril. – 1. koji se odnosi na junaka i junake, 2. kao junak, na način junaka; junački, 3. (u raznim kontekstima) jako, kako valja; junački • Stãri tȁta fȕrt povĩda kak se junãčki bȍri h rȁtu.

m. umanj. [jd. G jȗnčeka, mn. G jȗnčekof] – mali, mladi junac → jūnȁc • Jȗnčeki se zbrkãvaju i bõdeju z glavȁmi.

m. – varijante muškog imena Juraj • Svẽti Jȕra koȁ jȁše, vilovȉtom sȁbljom mãše i pozȍja strãšnoga sĩče.