nesvrš. [prez. jd. 1. lũam, mn. 3. lũaju/lũadu, prid. rad. jd. m. lũa] – lunjati, skitati • Nẽčeju se prijȅt dȉla, nek sȁmo lũaju po selȕ!

m. [jd. G lūgȁ, mn. G lūgȍf] – voda u kojoj se kuhao pepeo → lȁgušta • Rubjȇ namȁčem f lȕk i tȁm ga rȉfljam.

m. [jd. G lȕka, mn. G lȕkof] – rod višegodišnjih zeljastih biljaka s lukovicom iz porodice ljiljana, karakterističnog oštrog mirisa, s nekoliko važnih kultiviranih vrsta (npr. poriluk); luk • Rȉzala sam lȕk pak su mi fȇjst sȕze ȉšle.

nesvrš. [prez. jd. 1. lũčem, mn. 3. lũčeju/lũčedu, prid. rad. jd. m. lūkȁ] – potajno gledati, viriti (kroz rupicu u plotu, iza zastora, kroz bravu) • Lūkȁli smo u čes oblȍk.

ž. [jd. G lȕke, mn. G lȕki(h)] – 1. a. otvor u nečemu ili kroz nešto, rupa, b. udubljenje, jama, 2. pren. a. bijedno, jadno sklonište ili prostor, b. slabo mjesto u nekoj cjelini, sustavu i sl.; nedostatak, praznina → zūlȍ • Jȃzbeci dũbeju glibõke lȕke, h ĩm spĩju.

prid. [ž. lȕkasta] – rupičast → lȕka • Mũljci su mi ȁncuk pojȉli i sȁf je lȕkast.

[prez. jd. 1. lȕkam, mn. 3. lȕkaju/lȕkadu, prid. rad. jd. m. lȕka] – praviti rupe, bušiti → lȕka • Kȓti i mȉši fȍrt lȕkaju po vȑtu.

ž. umanj. [jd. G lȕkice, mn. G lȕkic(ih)] – mala rupa, rupica → lȕka • Na šȉvenki mȏram prevlĩč konȁc čez lȕkicu.

s. [jd. G lūknȁ, mn. G lūknȉ(h)] – davanje Crkvi u novcu ili u proizvodima, propisima ili obvezama, crkveni porez, lukno • Nȅgda se je h cĩrkvu za lūknȍ dãvalo nȉkaj ot žītkȁ il pȉnezi dȏ ih je imȁ.

ž. [jd. G lȕle, mn. G lȗl, lȕlih] – predmet za pušenje, lula → fȃjfa • Dȉda sȁmo pȕši z lȕle, v ȗ si namĩče duhãn.

m. [jd. G lȗleka, mn. G lȗlekof] – vrsta jela od krumpirova tijesta • Dȅnes za obȉt kȕham lȗleke s prȅzli.

m. [jd. G lūljȁ, mn. G lūljȍf] – sorta trave, ljulj • Mȅt dȉtelinum je potȉra lũlj.

nesvrš. [prez. jd. 1. lȗmpam, mn. 3. lȗmpaju/lȗmpadu, prid. rad. jd. m. lȗmpa] – provoditi vrijeme u opijanju • Po cĩle nȍči lȗmpaju, ne trĩzniju se.

m. [jd. G lumperȁja, mn. G lumperȁjof] – bučno veselje uz piće i pjesmu • Kȏmaj se dovlĩkla z lumperȁja domȏm.

m. [jd. G lȕncifera, mn. G lȕnciferof] – 1. pali arkanđeo koji se pobunio protiv Boga i zbog toga bio bačen u pakao; često poistovjećivan sa Sotonom, Lucifer, 2. pren. zao čovjek, oličenje vraga • F tõm čovȉku je stȏ lȕnciferof kȁk je žlȅhan i tȉkušan.

m. [jd. G lȕngebrȁtlina, mn. G lȕngebrȁtlinof] – pečenka • H nedȉlju smo za obȉt jȉli lȕngebrȁtlina.

m. [jd. G lupāčȁ, mn. G lupāčȍf] – 1. naprava za odvajanje zrna od klipa kukuruza, 2. onaj koji obavlja taj posao • H lupãč mȅčem štrȗke kurȕze, tȁk se bȑže lȕpiju.

ž. [jd. G lupȁtve, mn. G lupȁtvi(h)] – odvajanje vanjskih listova od klipa kukuruza • Sȁku večẽrku su se zibȉrali lupãči na lupȁtvu korȕze pri sūsȅdim. Mĩ decȁ smo se kotȗrali f perušȉni i poslȕšali kȁj se bȁbe spomȉnaju. Pȍkle se vuz kȕpice moštȁ i tãnki sȋrni kolãč zapopĩvalo i zatȃncalo. Tẽ šȅge je sȅ mȁ, tȏ dȅnes strojȉ dȉlaju.

s. zb. [G lũpa] – ljuske od jaja • Tōrȁc je pojȉ jãjca, sȁmo je ostȁlo lũpe.

ž. [jd. G lupȉne, mn. G lupȋn, lupȉnih] – ljuska jajeta • Pȉšče, kat se valĩ, mȏra prebȉt lupȉnu da mȍre zĩt vȃn.

nesvrš. [prez. jd. 1. lȕpim (se), mn. 3. lȕpiju (se)/lȕpidu (se), prid. rad. jd. m. lȕpi (se)] – skidati površinski sloj ili lupinu čega; guliti (se), ljuštiti (se) • Lȕpili smo kurȕzu i jȉli bȕfline.

[jd. G lũplenca mn. G lũplencof] – grah koji se bere nedozreo • Dȅnes bumo za obȉt jȉli lũplenac s korẽem.

ž. [G Lũske] – toponim • Lũska je h Drĩu, ot kapȇlice Kraljĩce Mȋra lȋvo, prama fabrȉki.

ž. [jd. G lušȉne, mn. G lušȋn] – komuška (graška, graha) • F kotȁ smo dȉli pȁžulovih lušȋn, kȕhaju se za svȉe.