ž. [jd. G lopȁte, mn. G lopȃt/lopȁti(h)] – ručno oruđe, lopata, 1. štihȁča lopȁta – lopata a. za štihanje, obradu zemlje, b. za pepeo 2. pobȋrnica lopȁta – lopata za prikupljanje • Na lopȁtu štihȁču dȉli smo nõvi štĩl. Pobȋrnica lopȁta je nãredna za namĩtae šȕdra.

ž. umanj. [jd. G lopȁtice, mn. G lopȁtic] – 1. mala lopata, 2. trokutasta stražnja gornja kost prsnog koša; lopatica • Tȁk je sūhȁ, vȉdiju joj se lopȁtice.

m. [jd. G lopȉne, mn. G lopȋn/lopȉni] – pogr. drski lopov → lõpof • Lopȉni nĩ nȉš zȁprto ni zaklȅjeno.

m. [jd. G lõpova, mn. G lõpovof] – onaj koji krade, onaj koji to čini tajno i bez upotrebe sile; kradljivac, tat, varalica → lopȉna • Dȍst je lõpovof kaj dȉlaju zlȁ.

ž. [jd. G lopõfčine, mn. G lopõfčin/lopõfčini(h)] – lopovština → lõpof • Nȉgdar se nȅ buju zatȑle lopõfčine.

prid. [ž. lopõvska] – koji se odnosi na lopova, lopovski → lõpof • Tȏ su lopõfski poslȉ, maknȉ se od tȍga!

m. [jd. G lȏrbera, mn. G lȏrberof] – 1. mediteranski grm ili nisko drvo iz porodice lovorki, ima zimzelene aromatične listove; javorika, lovorika, 2. dodan jelu, list se koristi kao začin; lovor • V nȋkoja jȉla mȅčem lȏrbera za dišučīnȕ.

prid. [ž. lȏrberova] – lovorov → lȏrber • Pletẽju lȏrberof vĩnac.

m. [jd. G lȏrbora, mn. G lȏrborof] – lovor → lȏrber • Mȅti lȏrbora naj dišĩ.

prid. [ž. lõša] – 1. koji je slabe kvalitete, koji ima malu ili nikakvu vrijednost, loš, 2. koji malo donosi, koji nije unosan, 3. koji ne ispunjava pravilno svoju ulogu, koji ne radi dobro, 4. koji je slabo odabran, koji ne odgovara namjeni, 5. koji je moralno pokvaren, 6. lõše mȇso – nemasno meso • Zȅmi si ȍvo lõše mȇso, nãj jȉst mãsno.

nesvrš. [prez. jd. 1. lȏtam, mn. 3. lȏtaju/lȏtadu, pr. rad. lȏta] – spajati dvije kovine lemom, lemiti • Z letkȏlnum lȏtaju plehȅ.

nesvrš. [prez. jd. 1. lȍtim se, mn. 3. lȍtiju/lȍtidu se, prid. rad. jd. m. lotȉ] – primiti se posla, latiti se • Nẽčeju se lotȉt dȉla, rȁjši pohãjaju okȏli.

m. [jd. G lōfcȁ, mn. G lōfcȍf] – lovac → lȏf • H vrbĩni su lōfcȉ nȁstrilili lisȉcu.

prid. [ž. lovãčka] – u vezi s lovom, lovački → lȏf • H kotlȕ su skȕhali lovãčki gulãščec.

nesvrš. [prez. jd. 1. lovãsim, mn. 3. lovãsiju/lovãsidu, pr. rad. lovāsȉ] – hodati bez cilja • Lovãsiju sȅ posũt, zmakȋvaju se dȉla.

ž. [jd. G lovȉce, mn. G lovȋc] – 1. životinja vješta u lovu, 2. žena lovac • Nȁša mȁčka je prãva lovȉca, nȉ jȅn mȉš oj ne vũjde.

ž. pl. t. [G lovȋc] – dječja igra lovljenjem • Decȁ se mũtiju lovȉce po cĩle dȃne.

nesvrš. [prez. jd. 1. lovĩm, mn. 3. lovĩju/lovĩdu, pr. rad. lȍvi] – ići u lov, loviti → lȏf • Trȋ lōfcȁ lȍvili su jednȍga škōrcȁ od Bȑdofca do Šenkȏfca.

m. [jd. G lȍvreka, mn. G lȍvrekof] – džepni nožić → kostȕra, kustȕra • Ȉmam lȍvreka, ž ĩm si dȉlam pīščȁlu.

m. [G Lȍvreka] – varijanta muškog imena Lovro • Pri stãromu Lȍvreku smo nadĩvali devenȉce i klobãse

s. [G Lovrēnčȅta] – varijanta imena Lovro • Lovrēnčȅ, sȁka vodȁ h zdēnčȅ.

s. [G Lovrēnčȅta] – dan svetog Lovre, Lovrenčevo • Či se korȕza do Lovrēnčȅtov ne spȕni, ostȁneju mlīčkȉ.

ž. [jd. G lozẽ, mn. G lȏz/lȍzi (h)] – 1. velika površina tla zasađena deblima, šuma, 2. obiteljska strana, grana porodice, naraštaji koji slijede jedan za drugim • Z lozẽ smo ščȅra dopeljȁli jȅn vȏs drȋf. Po dȉdinoj lozȉ sam naslẽdi čne lȃsi.

prid. [ž. lȍznȁ] – šupljikav od upotrebe (o platnu) • Õf lȃjbek je sȁf lȍzan, nĩ vȅč za oblĩč.