m. [jd. G lȏgora, mn. G lȏgorof] – 1. uređeno privremeno prebivalište u prirodi istraživača, planinara, vojnika itd., logor, 2. mjesto skupljanja velikog broja na silu dovedenih ljudi radi iskorištavanja njihova rada i likvidacije • Z lȏgora je zȉšo vȃn sȗh kȁj ščapȉka.

m. [jd. G lȍhajzlina, mn. G lȍhajzlinof] – alat za bušenje rupa u koži ili tekstilu, probijač • Nĩmam lȍhajzlina da zljȕkjam ljȕkice na škorȁm.

prid. [ž. lȏhana] – koji je pun rupica; rupičav, kojemu su izbušene rupe; koji je na rupe, rupičast → lȏhat • Ȉmam lĩpe čne lȏhane šȏlene.

nesvrš. [prez. jd. 1. lȏham, mn. 3. lȏhaju/lȏhadu, prid. rad. jd. m. lȏha] – bušiti rupice na koži • Šȍštari lȏhaju ljȕkice na šȏlenim.

m. [jd. G lojȁ, mn. G lojȏf] – 1. masnoća u tkivu i oko tkiva nekih životinja (ob. ovce, koze i goveda), 2. izlučevina, sekret lojne žlijezde • Ũn lȋpo živĩ, kȁk bubrȉk v lȍju!

m. – varijante muškog imena Alojz • Nȁš sūsȅt Lȍjzek se je prȅd dvȁjst lȋt odselȉ f Kanãdu.

m. [jd. G lȍjtobana, mn. G lȍjtobanof] – vrsta grožđa, izabela • Na dvorȉšču ȉmam posajȅnu brȃjdu lȍjtobana.

ž. [jd. G lȏjtre, mn. G lȏjtri(h)] – 1. ljestve, 2. dio seljačkih kola, 3. pren. osoba visoka rasta • Naklȁčili smo pȕne lȏjtre sȇna. Mȏra se čez vrãta prignȉt kȁk je dũgi kȁj lȏjtra.

m. – varijante ženskog imena Alojzija • Lȍjzika je dožĩvila skȍroma stȏ lȋt, a rodȉla je dvanȃjst decẽ.

nesvrš. [prez. jd. 1. lȍčem/lȍkam, mn. 3. lȍčeju/lȍčedu/lȍkaju/lȍkadu, prid. rad. jd. m. lȍka] – puno i neumjereno piti • Hȍdiju od birtȉje do birtȉje i sȁmo lȍčeju.

prid. neskl. – labav, raskliman • Čerȋpi su lȏker, ne stojĩju jȅn vuz drȕgoga.

m. [jd. G lȍklina, mn. G lȍklinof] – uvojak kovrčave kose • Pȕcici su nabrȇnali lȃsi i ȉma lĩpe lȍkline.

ž. [jd. G lokomotĩve, mn. G lokomotĩf] – transportni stroj na kotačima za vuču željezničkih vlakova po tračnicama, lokomotiva • Nȉgdar je cȗk vlĩkla pȃrna lokomotĩva.

m. [jd. G lȍkota, mn. G lȍkotof] – 1. sigurnosna naprava koja nije uglavljena u vrata, nego samostalno visi i zaključava lanac, kračun i sl., lokot, 2. pogr. džepni sat • V žepȕ nȍsi tã lȍkot i fȍrt gledĩ kȕlko je vȗr.

nesvrš. [prez. jd. 1. lokȍčem, mn. 3. lokȍčeju/lokȍčedu, prid. rad. jd. m. lokotȁ] – šumjeti zvukom koji podsjeća na klokot; naglo, čujno teći • Snȋk se restãplja, vȍde z brȋga lokȍčeju.

nesvrš. [prez. jd. 1. lomaštĩrim, mn. 3. lomaštĩriju/lomaštĩridu, prid. rad. jd. m. lomaštīrȉ] – svađati se, prepirati se • Pȃk lomaštĩriju, pri ȉh nȋ nȉgdar mȋra.

nesvrš. [prez. jd. 1. lomãčem/lomãtam, mn. 3. lomãčeju/lomãčedu/lomãtaju/lomãtadu, prid. rad. jd. m. lomãta] – izazivati buku → lamãtat • Mȉši na nãjži lomãčeju s korȕzum.

m. [jd. G loncȁ, mn. G loncȏf] – posuda za kuhanje, veće visine od promjera, lonac • Nãj me metȁt ž ĩm f ȉsti lonȁc, jã sam drugȁčki.

m. [jd. G lončārȁ, mn. G lončārȉh] – majstor koji izrađuje ili popravlja lonce, lončar • Lončãr Štȇf je s cȋnum zalȏta lonȁc.

prid. [ž. lončārȅva] – koji se odnosi na lončara → lončãr • Lončārȅf posȁ je bȉ zlȃta vrīdȁn.

s. [G Lončãrevoga] – toponim • Mȉsto na Svẽtomu Krīžȕ za tẽro povĩdaju da je tȗ nȉgda žĩvi čovȉk kaj je dȉla zemlenȃte loncȅ.

m. umanj. [jd. G lȏnčeka, mn. G lȏnčekof] – mali lonac, lončić → lonȁc • Pȕn špȍrot je bȉ loncȏf i lȏnčekof.

ž. [jd. G lȍpe, mn. G lõp/lȍpi] – hodnik, predsoblje • V lȍpi je klȋnčanica za kapūtȅ.

m. [jd. G lopārȁ, mn. G lopārȍf] – lopatica za stavljanje kruha u krušnu peć, lopar • Na lopãru sam zvȁdila s pečĩ dišẽči kurȗzni krȕhek.