svrš. [prez. jd. 1. otpočȉnem, mn. 3. otpočȉneju/otpočȉnedu, prid. rad. jd. m. otpočȉni] – 1. prekinuti rad, biti oslobođen ili odustati od rada ili druge aktivnosti, 2. počinuti • Tȋsto se mȍra otpočȉnit prȋ nek kaj ga dȅnem h prȍtva.

svrš. [prez. jd. 1. otpopĩvam, mn. 3. otpopĩvaju/otpopĩvadu, prid. rad. jd. m. otpopĩva, prid. trp. jd. m. otpopĩvan, ž. otpopĩvana] – završiti pjevanje, proizvesti melodiju glasom do kraja, otpjevati • Decȁ su otpopĩvala trȋ popĩfke.

svrš. [prez. jd. 1. otporĩm, mn. 3. otporĩju/otporĩdu, prid. rad. jd. m. otporȉ] – otvoriti što parajući, razrezati porub • Otporȉla sam rȕbaču.

pril. – odzada, sa zadnje strane (smjer) • Prīmȉ vrȉču otpozãdi.

svrš. [prez. jd. 1. otprȁvim, mn. 3. otprȁviju/otprȁvidu (se), prid. rad. jd. m. otprȁvi, prid. trp. jd. m. otprȃvlen, ž. otprȃvlena] – 1. poslati koga na put, 2. krenuti na put, 3. riješiti se koga; ispratiti, otpratiti • Spȁkujeju ih i otprȁviju ih na fẽrje kȗmim. Otprȁvi sam ga domȏm kaj ga vȅč ne mȍrem poslȕšat. Kȏmaj sam se otprȁvila na Bȑdovac. Sȁ je pȍšta otprȃvlena.

pril. – od ranije, iz nekog vremena u prošlosti, iz neke prijašnje zgode, iz prošlosti, iz iskustva, otprije • Otprȋ dvȃ mȉseca krȁva je brȉja.

svrš. [prez. jd. 1. otprẽm (se), mn. 3. otprẽju/otprẽdu (se), prid. rad. jd. m. ȍtpro/ȍtpr (se), prid. trp. jd. m. ȍtprt, ž. ȍtprta] – otvoriti (se) → otpȉrat • Otprẽm sȅ oblȍke da se kȕha zlȕfta. Čes ȍtprti oblȍk pũše vȉtar.

svrš. [prez. jd. 1. otpustĩm, mn. 3. otpustĩju/otpustĩdu, prid. rad. jd. m. ȍtpusti] – otpustiti → otpūščȁt • Ȍtpustili su ga, kaj nĩ bȉ nȉkakaf dȉlanac.

nesvrš. [prez. jd. 1. otpũščam, mn. 3. otpũščaju/otpũščadu, prid. rad. jd. m. otpūščȁ, prid. trp. jd. m. otpuščãn, ž. otpuščãna] – 1. olabavljivati pričvršćeno 2. a. davati otkaze radnicima, b. puštati iz bolnice, iz zatvora i sl., 3. opraštati, 4. a. gubiti hladnoću ili tvrdoću kao jako izraženo svojstvo; odleđivati se, omekšati se, b. prestati biti zalijepljen, zakorijenjen, smrznut, skrutnut ili skoren; otkraviti se, odmočiti (se), odlediti, odmrznuti; otpuštati → otpustȉt • Zi fabrȉke otpũščaju čȕdaj rȃdnikof. Otpuščãn je i sȁt si ȉšče dȉ bu dȉla.

svrš. [prez. jd. 1. otȑdnem, mn. 3. otȑdneju/otȑdnedu, imp. jd. 2. otȑdni, prid. rad. jd. m. otȑdni, prid. trp. jd. m. otȑden, ž. otȑdena] – otkinuti, otrgnuti • Rȁd bi da mȍrem otȑdnit na sȅ kaj se dogãja.

nesvrš. [prez. jd. 1. otrẽsam se, mn. 3. otrẽsaju/otrẽsadu se, prid. rad. jd. m. otrẽsa] – otresati se → okãšat se, ohrukȃvat se • Nãj se nã me otrẽsat.

prid. [ž. otresȉta] – otresit, surov, grub • Ne mȍrem verȍvat da je tȁk otresȉt.

pril. – grubo, otresito • Zãkaj se tȁk otresȉto spomȉnaš?

svrš. [prez. jd. 1. otrẽsem, mn. 3. otrẽseju/otrẽsedu, prid. rad. jd. m. otrẽsa] – 1. a. tresući ukloniti što iz čega, b. tresući učiniti da plod padne s grane, 2. pren. a. otarasiti se, osloboditi se, b. izderati se na koga; obratiti se komu grubim riječima i povišenim tonom; otresti • Lȋpo sam mu nȉkaj povȉda, a ũn se sȁmo otrẽsa nã me.

svrš. [prez. jd. 1. otȑgnem, mn. 3. otȑgneju/otȑgnedu, prid. rad. jd. m. otȑgni, prid. trp. jd. m. otȑgen, ž. otȑgena] – otkinuti, otrgnuti • Decȁ su otȑgnila slȉvovu kȉtu. Dvȋ su kȉte otȑgene, vȉtar ih je zlamãta.

m. [jd. G ȍtrova, mn. G ȍtrovof] – tvar opasna po zdravlje i život ljudi i životinja, otrov • Tõ nĩ čovȉk, tõ je ȍtrof ot čovȉka.

prid. [ž. otrovãna] – 1. koji sadrži otrov, 2. pren. koji je zajedljiv, zloban, ciničan; otrovan • Pojȉ je otrovãne glȉve. Tã čovȉk je otrovãn.

svrš. [prez. jd. 1. otrũjem, mn. 3. otrũjeju/otrujẽdu, prid. rad. jd. m. otrovȁ, prid. trp. jd. m. otrovãn, ž. otrovãna] – 1. a. uništiti, razoriti otrovom, b. staviti otrov u što, učiniti otrovnim 2. pren. imati loš utjecaj na koga, kvariti 3. ugroziti zdravlje otrovom, izložiti djelovanju otrova; otrovati (se) • Jȉli su nõre glȉve, pak su se ȍtrovali. Pȅs je bȉ otrovãn, zãto je krȅpa.

pril. – od ovoga trenutka pa ubuduće, unaprijed, odsada • Otsȁt bu onȁk kȁk bum jã povīdȁ!

svrš. [prez. jd. 1. otsĩčem, mn. 3. otsĩčeju/otsĩčedu, prid. rad. jd. m. otsȉko/otsȉka, prid. trp. jd. m. otsȉčen, ž. otsȉčena] – 1. a. sječenjem ili rezanjem odvojiti dio od cjeline, b. pren. prekinuti čije veze, odrezati ga, 2. pren. oštro odgovoriti, odlučno izreći; odrezati, odbrusiti; odsjeći • S kopȁčum je otsȉko sȕ korenĩnu. Vȉdi sam kȁk je kȁči otsȉčen rẽp.

pril. zamj. – odasvud • Mȃjki Bõžoj Bȉstričkoj otsȉkut dõjdeju rȏmari.

svrš. [prez. jd. 1. otšȃcam, mn. 3. otšȃcaju/otšȃcadu, prid. rad. jd. m. otšȃca] – 1. promotriti, temeljito se upoznati s čim, razmotriti, 2. procijeniti, odrediti vrijednost čemu → šȃcat • Mȃm sam ga otšȃca da nĩ Bȏk znã kȁj.

svrš. [prez. jd. 1. otštȏpam, mn. 3. otštȏpaju/otštȏpadu, prid. rad. jd. m. otštȏpa, prid. trp. jd. m. otštȏpan, ž. otštȏpana] – izvaditi čep, odčepiti • Z dũgum sȁjlum mȏram otštȏpat cȋvi. Cȋf je otštȏpana pak curĩ vodȁ.

pril. – 1. (pokazuje smjer od mjesta bližeg sugovorniku ili mjesta na koje se može pokazati prema mjestu bliskom govorniku) 2. (u tekstu s obzirom na ono što je rečeno i što se sažimlje kao uzrok ili razlog koji ukazuje na posljedicu); zato, iz toga proizlazi, slijedi da, prema tome otuda • Otũt vȉtar pũše!