prid. [ž. obzȍjna] – ljutit, živčan • Zãkaj si tȁk obzȍjan, dȅ se zmīrȉ.

svrš. [prez. jd. 1. ocapȁvim, mn. 3. ocapȁviju/ocapȁvidu, prid. rad. jd. m. ocapȁvi] – izgubiti svježinu, omekšati, postati gnjecav, smežuran → cȁpaf • Krumpĩr je h pinȉci sȁf ocapȁvi.

m. [jd. G octȁ, mn. G octȏf] – vodena otopina octene kiseline, uobičajen začin, ocat • Dȅni h šalȃtu jȍš octȁ, nĩ dȍst kiselȁ.

svrš. [prez. jd. 1. ocĩčem, mn. 3. ocĩčeju/ocĩčedu, prid. rad. jd. m. ocȉko/ocȉka, prid. trp. jd. m. ocȉčen, ž. ocȉčena] – odsjeći • S kopȁčum je ocȉko sȕ korenĩnu.

svrš. [prez. jd. 1. ocidĩm, mn. 3. ocidĩju/ocidĩdu, prid. rad. jd. m. ȍcidi] – ocijediti • Dȅni sȉre da se ocidĩju f cidȋlki.

svrš. [prez. jd. 1. ocũfam se, mn. 3. ocũfaju/ocũfadu se, prid. rad. jd. m. ocũfa se, prid. trp. jd. m. ocũfan, ž. ocũfana] – istrošiti se • Rȅklec se sȁf ocũfa, bȕm ga hȉtila. Jȁklin je cĩli ocũfan, nĩ vȅč za oblĩč.

m. [jd. G ocvȃrka, mn. G ocvȃrkof] – jelo, grumen koji ostaje od topljenja slanine ili sala, čvarak • Najȉli smo se za frȍštikalj ocvȃrkof zi žgãnci.

svrš. [prez. jd. 1. ocvȁtem, mn. 3. ocvȁteju/ocvȁtedu, prid. rad. jd. m. ocva, ž. ocvȁla, prid. trp. jd. m. ocvãt/ocvãti, ž. ocvãta] – ostario, koji je izgubio svježinu • Ocvãti holȁnder sam dȉla pod zȋd.

ž. pl. t. [G očãlof] – naočale • Brȅs očãlof nȉš ne vȉdim.

m. [jd. G očalȋnka, mn. G očalȋnkof] – onaj koji nosi naočale • Ȉma očãle, pak ga zmĩrjaju da je očalȋnko.

m. [jd. G Očenāšȁ, mn. G Očenāšȍf] – Očenaš (molitva) • Žȕpnik mi je za pokȏru dȁ za molȉt pȇt Očenāšȍf.

svrš. [prez. jd. 1. očȅšem, mn. 3. očȅšeju/očȅšedu, imp. jd. 2. očešȉ, prid. rad. jd. m. očesȁ] – 1. ogrepsti površinu (kože), razg. oštetiti površinu, ogrepsti, ovlaš u prolazu dodirnuti, 2. pren. povrijediti koga riječima na prost način; očešati • Očesȁ sam se po zĩdu, sȁv mi je lȁkat krvãf.

ž. [jd. G ȍčice, mn. G ȍčic] – petljica u pletivu, očica • Dȉlam vȅkše i mȁše ȍčice na đȅmperu.

svrš. [prez. jd. 1. očȉtam, mn. 3. očȉtaju/očȉtadu, prid. rad. jd. m. očȉto/očȉta, prid. trp. jd. m. očȉtan, ž. očȉtana] – 1. izreći ukor, očitati (bukvicu), 2. očȉtan – izravan, otvoren • Očȉto im je bȕkvicu, zglẽda da ih se prijẽla. Očȉtan je, sȅ ti bu povȉda h ȍči kȁj te ȉde.

m. [jd. G ȏčaka, mn. G ȏčakof] – zub očnjak • Pȅs hrčĩ i kãže ȏčake, hȍče hgrȉznit.

svrš. [prez. jd. 1. očorȁvim, mn. 3. očorȁviju/očorȁvidu, prid. rad. jd. m. očorȁvi] – ostati bez osjetila vida, oslijepiti • Nãj čȉtat zblĩza, bȕš očorȁvi.

m. [jd. G ȍčuha, mn. G ȍčuhof] – poočim, očuh • Nȁš ȍčuh mȅne i mojȅ brȁte ȉma rȁt.

svrš. [prez. jd. 1. odȁhnem, mn. 3. odȁhneju/odȁhnedu, prid. rad. jd. m. odahnȉ] – osjetiti olakšanje, odahnuti • Sȁt mȍremo odahnȉt kat smo se rīšȉli okãpaa.

svrš. [prez. jd. 1. odbežĩm, mn. 3. odbežĩju/odbežĩdu, prid. rad. jd. m. ȍdbeža] – otići trkom, otrčati • Ȍdbeža je, kȁk da ga sȉ vrȃgi nȍsiju.

svrš. [prez. jd. 1. odbĩjem, mn. 3. odbĩjeju/odbĩjedu, prid. rad. jd. m. odbȉ, prid. trp. jd. m. odbĩt, ž. odbĩta] – udarom odvojiti komad od cjeline, odvaliti, oduzeti od iznosa, ne uračunati, ne usvojiti, ne prihvatiti, ne pristati, odskočiti nakon udara o neku površinu, odbaciti se, odbiti • Odbȉ se ot zȋda kȁk da je gumȅni. Mȍlba mi je odbĩta.

m. [jd. G ȍdbornika, mn. G ȍdbornikof] – član odbora, odbornik • Za ȍdbornika su si zȉbrali načȉtanoga čovȉka.

svrš. [prez. jd. 1. odbrũsim, mn. 3. odbrũsiju/odbrũsidu, prid. rad. jd. m. odbrũsi] – drsko odgovoriti, odbrusiti • Za sȁku mu odbrũsiju z gdim rīčȉm.

nesvrš. [prez. jd. 1. odgovãram, mn. 3. odgovãraju/odgovãradu, prid. rad. jd. m. odgovārȁ] – 1. davati odgovor na postavljeno pitanje (pismo itd.), 2. činiti što na neki poticaj; reagirati, 3. odvraćati; odgovarati • Odgovãram ga da ȉde h tũ škȏlu, bȋlo bi mu bȍle h drȕgoj.

svrš. [prez. jd. 1. odgovȍrim, mn. 3. odgovȍriju/odgovȍridu, prid. rad. jd. m. odgovȍri, prid. trp. jd. m. odgovȍren, ž. odgovȍrena] – 1. dati odgovor na pismo (ili pitanje itd.), 2. reagirati na poticaj, 3. odvratiti od čega • Pītȁla me kȁm sam prȅšla, al nĩs odgovȍri.