pril. – od najstarijih vremena, od kada se pamti, oduvijek • Odnavȋk je tã cĩrkvica na brĩgu.

svrš. [prez. jd. 1. odnemȍrem, mn. 3. odnemȍreju/odnemȍredu, prid. rad. jd. m. odnemȍgo/odnemȍga] – odmoći, uskratiti pomoć • Čȉ mu ne mȍreš pomȍč, nãj mu ni odnemȍč.

svrš. [prez. jd. 1. odnesẽm, mn. 3. odnesẽju/odnesẽdu, prid. rad. jd. m. odnȅso/odnȅsa] – 1. noseći premjestiti, staviti na drugo mjesto, noseći udaljiti, 2. uzeti, oteti, ukrasti, 3. raznijeti, uništiti, upropastiti • Škȁc mi je odnȅso nȃjlȉpšega kokotȋčka.

pril. – od nikuda • Ȍdnikut nĩ cȗga.

svrš. [prez. jd. 1. odȏfam, mn. 3. odȏfaju/odȏfjadu, prid. rad. jd. m. odȏfa, prid. trp. jd. m. odȏfnan, ž. odȏfnana] – otpetljati, otkopčati • Odȏfja sam sȅ gȕmbe na rȅklecu, pak sam ga zislĩko. Šlȉc ti je odȏfnan, dȅ se zakopčȉ!

m. [jd. G odȏjka, mn. G odȏjkof] – odojak, mlado prase • Jȕtri pȅlamo odȏjke h Sanȍbor na sajȁm.

pril. – ovlaš, pogledom, bez sredstava za mjerenje, ne mjereći (procijeniti), odoka • F tȋsto mȅčem odȏka mȇlje, cȕkora i jȁjc.

pril. – odande, od one strane dalje od govornika i sugovornika, iz onoga smjera, odonuda • Odonũdar pũše vȉtar.

pril. – odande, od one strane dalje od govornika i sugovornika, iz onoga smjera, odonuda → odonũdar • Odonȗt bu dȍšadcȗk.

pril. – odavde, od ove strane, iz ovoga smjera blizu govornika, odovuda, ovuda • Sȁt je odovũdar prȅbeža jȅn čni cūcȁk.

pril. – odavde, od ove strane, iz ovoga smjera blizu govornika • Sȁt je odovũt dȍša bĩli māčȁk.

prij. – sa stražnje strane, odostraga, straga • Odozȃjt hȉže je trnãc. Odzȃt štȁle su kopȉči zi slȁmum i sȇnum. Ozȃd mȅne stojĩju ljȗdi pret štacũnum.

prij. – s donje strane, odozdo, ispod • Odozdõla kuružãka, lẽžeju se mȉši. Ozdõl vȑta je pũt za Štrȅku.

pril. – s gornje strane, odozgo, iznad • Odozgõra dohãja nȅvrime.

svrš. [prez. jd. 1. odrȉžem, mn. 3. odrȉžeju/odrȉžedu, prid. rad. jd. m. odrȉzo/odrȉza, prid. trp. jd. m. odrȉzan, ž. odrȉzana] – 1. rezanjem odvojiti dio od cjeline, odrezati, 2. pren. prekinuti čije veze, odsjeći, 3. pren. oštro odgovoriti, odlučno izreći, odsjeći, odbrusiti • Velĩju da je Bȏk sȁkomu stvȍru na svĩtu odrȉzo šnȉtu krȕha. Na tanĩru je odrȉzan komȁček tȏrte.

prid. [ž. odpana] – loše odjeven, odrpan • Sȅ je na ȅmu stãro, podto i odpano.

m. [jd. G odpanca, mn. G odpancof] – koji je loše odjeven, odrpanac • Tã odpanac hȍdi h zlĩzanomu rȅklecu i škrljãku.

nesvrš. [prez. jd. 1. odũram (se), mn. 3. odũraju/odũradu (se), prid. rad. jd. m. odũra (se), prid. trp. jd. m. odȕran, ž. odȕrna] – 1. izazivati gađenje, 2. osjećati veliku odbojnost i zaziranje s osjećajem mučnine ili tako da bi se mogla očekivati mučnina; gaditi se • Odũraju mi se tōrcȉ. Z gmja je zgmĩzala odȕrna kȁča.

m. [jd. G ȍduška, mn. G ȍduškof] – olakšanje, odušak • Ftȉ sam jȉst mandȃlice, sȁt su zrȉle, i dȁ si bum ȍduška da ih se najĩm.

svrš. [prez. jd. 1. odvȁdim se, mn. 3. odvȁdiju/odvȁdidu se, prid. rad. jd. m. odvȁdi se), prid. trp. jd. m. odvȁjen, ž. odvȁjena] – osloboditi se navike, odviknuti se • Odvȁdi sam se rȃjfaa. Odvȁjen sam od jȉla hvȇčer, pak mi je sȁt zlȍ.

svrš. [prez. jd. 1. odvȅrglam, mn. 3. odvȅrglaju/odvȅrgladu, prid. rad. jd. m. odverglȁ] – 1. odsvirati na verglu, 2. pren. mehanički i bez uživljavanja, rutinski odsvirati na nekom glazbalu, 3. odgovoriti na pitanje bez razmišljanja • Unȉ su ga nȉkaj pĩtali, a ũn je sȁmo odverglȁ svojȅ.

svrš. [prez. jd. 1. odvĩhnem, mn. 3. odvĩhneju/odvĩhnedu, prid. rad. jd. m. odvīhnȉ] – 1. prestati padati (o oborinama) 2. rastopiti se (o snijegu) • Snȋk je fȇjst pȁda, ȁl je bȑš odvīhnȉ.

svrš. [prez. jd. 1. odvlĩčem, mn. 3. odvlĩčeju/odvlĩčedu, prid. rad. jd. m. odvlĩka] – premjestiti vučenjem, odvući • Volȉ su odvlĩkli pȕn vȏs sȇna.

zamj. [G ovõga, ž. ovã, s. ȍvo] – (pokazna) za ono što je blizu onoga koji govori (bliže nego sugovorniku), ovaj • Ȏf cvȋt lȋpo dišĩ. Õf čovȉk je zločẽsti.