svrš. [prez. jd. 1. prispodȍbim, mn. 3. prispodȍbiju/prispodȍbidu, prid. rad. jd. m. prispodȍbi, prid. trp. jd. m. prispȍdoblen, ž. prispȍdoblena] – potražiti sličnosti i razlike između dvaju predmeta; usporediti • Nȁšega dȅčeca sȉ prispodȍbiju dȉdi. Vȅč krãt je bȉ prispodȍblen svojȅmu čȁči.

svrš. [prez. jd. 1. pristȁnem, mn. 3. pristȁneju/pristȁnedu, prid. rad. jd. m. pristȁ] – dati pristanak, prihvatiti čiji prijedlog, ponudu; pristati • Pristȁ sam ĩt ž ĩm h birtȉju kȁd mi je obečȁ da se nȅ bu nȁpi.

svrš. [prez. jd. 1. pristrãčim se, mn. 3. pristrãčiju/pristrãčidu se, imp. jd. 2. pristrāčȉ se, prid. rad. jd. m. pristrāčȉ se] – 1. stati uz nekoga, 2. dovesti se u red • Kȁt se krȁve pristračiju, ȕnda im dȅnem jārȁm.

svrš. [prez. jd. 1. prišȁpnem, mn. 3. prišȁpneju/prišȁpnedu, imp. jd. 2. prišapnȉ, prid. rad. jd. m. prišapnȉ] – 1. usput, kratko šapnuti, 2. pren. diskretno u povjerenju dati znak komu kako će postupiti; prišapnuti • Prišapnȉla mi je kȁj nek povĩdam kat me bȕju pĩtali zȁ u.

m. [jd. G prīščȁ, mn. G prīščȍf] – gnojna upala tkiva na površini kože; prišt • Dȍbi sam prĩšč na nȍsu, fȇjst me bolĩ.

svrš. [prez. jd. 1. prišerãfim, mn. 3. prišerãfiju/prišerãfidu, imp. jd. 2. prišerāfȉ, prid. rad. jd. m. prišerāfȉ, prid. trp. jd. m. prišerãfl(j)en, ž. prišerãfl(j)ena] – 1. pričvrstiti zavrtnjem 2. a. dovesti koga u situaciju kad mora poštivati red i disciplinu, b. natjerati • Dȅčec mi je dȍbi drȕgi rȇt z račūnȁ, mȏram ga prišerāfȉt. Kotãči su fȇjst prišerãfljeni, mȍreš se peljȁt bez brȉge.

svrš. [prez. jd. 1. prišȉjem, mn. 3. prišȉjeju/prišȉjedu, imp. jd. 2. prišȋ, prid. rad. jd. m. prišȉ, prid. trp. jd. m. prišĩt, ž. prišītȁ] – 1. pričvrstiti, našiti, 2. pren. a. nadjenuti komu drugo ime, nadimak, b. što neistinito, lažno okriviti; prišiti • Prišȉli su mu da je fkrȁ pȕru, a ũn velĩ da nigdȃr nĩ bȉ tȁm. Sȉ su ti gȕmbi prišītȉ na rȕbači.

svrš. [prez. jd. 1. prišmȁjhlam se, mn. 3. prišmȁjhlaju/prišmȁjhladu se, imp. jd. 2. prišmȁjhlaj se, prid. rad. jd. m. prišmajhlȁ se] – 1. priljubiti se, 2. laskati, dodvoriti se • Prišmajhlȁli su mu se, pȁk su mu scȉcali sȅ pȉneze.

ž. [G Prȋšnice] – toponim • Prȋšnica je drinčȃnski pũt kȗda se ȉšlo ot Puhãkof napoprĩk pȉšice prama dȏemu selȕ i na Rãže se zȉšlo vȃn.

prid. [ž. prišpȃrana] – koji je prikupljen štednjom; ušteđen • Velĩju da dȍma držĩ čȕdaj prišpȃranih pinȇs.

svrš. [prez. jd. 1. prišpȃram, mn. 3. prišpȃraju/prišpȃradu, imp. jd. 2. prišpȃraj, prid. rad. jd. m. prišpȃra, prid. trp. jd. m. prišpȃran, ž. prišpȃrana] – ostvariti uštedu, uštedjeti → špȃrat • Prišpȃra sam si nȉkaj pinȇs, bum si kũpi nõvi jȁklin.

m. [jd. G prišūljkȁ, mn. G prišūljkȍf] –ime koje zamjenjuje ili se upotrebljava uz pravo ime; nadimak → prĩšvarak, špȉcnȃmen • Sȁkomu čovȉku h selȕ dãjeju prišūljȁk.

m. [jd. G prĩšvarka, mn. G prĩšvarkof] – 1. prišivak, 2. nešto što se komu pripisuje kao postupak ili sjećanje na nešto što je učinio, 3. pren. rep koji se za kim vuče, loša reputacija ili slab glas u nekoj pojedinosti; nadimak → prišūljȁk, špȉcnȃmen • Nȉgdo ga ne zovȅ po ȉmenu, nȅk ga sȉ znãju po prĩšvarku.

svrš. [prez. jd. 1. pritajĩm se, mn. 3. pritajĩju/pritajĩdu se, prid. rad. jd. m. prȉtaji se, prid. trp. jd. m. pritajȅn, ž. pritajȅna] – prikriti svoju prisutnost; pritajiti se → potajȉt (se) • Lȍfci su se prȉtajili, kaj ih živĩna nȅ bu čȕla i vȕšla. Tȃt je bȉ pritajȅn h sũši sȅ dȍk se nĩ skmȉčilo.

svrš. [prez. jd. 1. pritȁknem, mn. 3. pritȁkneju/pritȁknedu, prid. rad. jd. m. pritaknȉ, prid. trp. jd. m. pritȁkjen, ž. pritȁkjena] – 1. uvećati što u odnosu na već postojeću masu, volumen ili broj, 2. pružiti komu što; dati, 3. reći još nešto; dometnuti; dodati • Bȁbe se mȃm posvȁdiju, či kȁj tẽra pritȁkne. Velĩju da dȍma držĩ čȕdaj pritȁkenih pȉnezof.

svrš. [prez. jd. 1. privȁdim se, mn. 3. privȁdiju/privȁdidu se, prid. rad. jd. m. privȁdi se, prid. trp. jd. m. privȁjen, ž. privȁjena] – priviknuti se, naviknuti se → privūčȁt (se) • Čovȉk se mȏra privȁdit na sȁko zlȏ. Pȅs je privȁjen nã me, nĩ lȁja kȁt sam zȁša h dvorĩšče.

nesvrš. [prez. jd. 1. privajẽvam se, mn. 3. privijẽvaju/privajẽvadu se, prid. rad. jd. m. privajẽva se] – privikavati (se) na što ili čemu, navikavati se → privȁdit se • Mȃceki se polãfko privajẽvaju sȃmi pȉt mlīkȍ zi zdȉlice.

nesvrš. [prez. jd. 1. privũčam (se), mn. 3. privũčaju/privũčadu (se), imp. jd. 2. privūčȉ, prid. rad. jd. m. privūčȁ (se), pri. trp. jd. m. privučȅn, ž. privučȅna] – privikavati (se) na što ili čemu, navikavati se; priučavati (se) → privȁdit se • Pȃjceki se privũčaju jȉst korȕzu, jȍš su mãli. Ũn je privučẽni špȅnglar, nĩ zvȕči zȁnat.

nesvrš. [prez. jd. 1. privũščam, mn. 3. privũščaju/privũščadu, imp. jd. 2. privūščȉ, prid. rad. jd. m. privūščȁ] – 1. omogućavati komu da što ostvari, 2. davati s veseljem 3. davati komu na štetu, 4. omogućavati što sebi, ostvarivati uz kakvo odricanje, 5. osvećivati se komu • Fȕrt si nȉkaj privũščaju.

svrš. [prez. jd. 1. privũščim, mn. 3. privũščiju/privũščidu, imp. jd. 2. privūščȉ, prid. rad. jd. m. privūščȉ] – 1. omogućiti komu da što ostvari, 2. dati s veseljem, 3. dati komu na štetu, 4. omogućiti što sebi, ostvariti uz kakvo odricanje, 5. osvetiti se komu; priuštiti • Sȅga ȉmaju pȁk si mȍreju sȅga i privūščȉt.

svrš. [prez. jd. 1. prȉznam, mn. 3. prȉznaju/prȉznadu, prid. rad. jd. m. priznȁ] – 1. prihvatiti istinu, stvarnost ili postojanje koga ili čega, 2. preuzeti krivnju za što; priznati • Kȁt su mu povȉdali da bȕju zvȃli žandãre, ȕnda je priznȁ da je fkrȁ pȕre.

m. [jd. G prižeīčkȁ, mn. G prižeīčkȍf] – onaj koji se priženio, koji je zasnovao obitelj u ženinu domu; domazet • H cĩlomu selȕ ũn je jedĩni prižeīčȁk.

svrš. [prez. jd. 1. prižȅnim (se), mn. 3. prižȅniju/prižȅnidu (se), prid. rad. jd. m. priženȉ (se), prid. trp. jd. m. prižȅen, ž. prižȅena] – uvesti muža ženidbom u svoju kuću, ženidbom ući u ženinu kuću; priženiti se • Priženȉ se h Šenkȏvac h jȅninu hȉžu. Bȉ je dvȃjst lȋt prižȅen h Ladūčȕ.

m. [jd. G prȉžepiča, mn. G prȉžepičof] – unutarnji džep sakoa • H rȅklecu h prȉžepiču ȉmam rȕpček.