ž. [jd. G pȕfne, mn. G pȕfni(h)] – kratki nabrani stisnuti rukav nalik napuhanom balonu • Nȃjrȁjši si oblĩčem kȋklju kaj ȉma pȕfne.

ž. [jd. G pūgȅ, mn. G pūgȉ(h)] – spoj između elemenata konstrukcije, kamenova ili pločica; reška; raspuklina na daski, fuga • Čes pūgȅ na daskȁm vlĩče dȕrhcuk.

ž. [jd. G pugȁčice, mn. G pugȁčic] – posebno načinjen papir za sušenje tinte; upijač; bugačica • Rezlijãnu tȋntu hpĩjam s pugȁčicum.

s. [jd. G pūhȁla, mn. G pūhȁlof] – 1. onaj koji puše, 2. pogr. u kontekstu: onaj koji je a. trom, lijen, neokretan, b. nepoduzetan, bez inicijative; puhalo • Tȁk se držĩ kȁk mtvo pūhȁlo.

nesvrš. [prez. jd. 1. pũšem, mn. 3. pũšeju/pũšedu, prid. rad. jd. m. pūhȁ] – pokretati struju zraka u slabijem ili jačem kretanju (o vjetru); puhati • Ščȅra je vȉtar fȇjst pūhȁ, odnȅsa je sȅ lĩstje z orȉha.

prid. [ž. pũhla] – koji nije gusto nabijen, porozan, prhak, koji se lako kopa i obrađuje (o tlu) • Zemlȉca je tȁk pũhla, lȁfko bu sȉjat.

ž. [G Puhlĩnke] – toponim • Puhlĩnka je mȉsto h srĩdi Drĩȁ zat škȏle z lĩve strãni.

svrš. [prez. jd. 1. pũhnem, mn. 3. pũhneju/pȗhnedu, imp. jd. 2. pūhnȉ, prid. rad. jd. m. pūhnȉ] – pokrenuti struju zraka u slabijem ili jačem kretanju (o vjetru); puhnuti • Pūhnȉ je vȉtar, pak mi je odnȅsa škrlãk z glãve.

nesvrš. [prez. jd. 1. pũam (se), mn. 3. pũaju/pũaju (se)] – 1. imati nagon za parenjem, 2. pariti (se) • Prasȉca se pũa, črlẽna oj je fȋnka.

uzv. – zvuk pucanja • Sȁmo sam čȕ „pȕk“ kȁk se glȁš rezbȉ. Dȁ sam mu za vȗho pȕk, mȃm je opȁ na klȁ.

m. [jd. G pukāčȁ, mn. G pukāčȍf] – alatka za vađenje čavala • Zȅmem pukãč i popũčem sȅ čȃvle.

nesvrš. [prez. jd. 1. pũčem, mn. 3. pũčeju/pũčedu, imp. jd. 2. pūčȉ, prid. rad. jd. m. pūkȁ] – vaditi, čupati • Cĩli dȃn pũčeju korẽe na ledȉni.

m. [jd. G pukȇta, mn. G pukȇtof] – kita cvijeća; kitica, stručak, buket → pȕšlec • Donȅsa oj je pukȇt gãtružih.

ž. [jd. G pȗkle, mn. G pȗklih] – grba na leđima • Na plẽči mu je zrãsla pȗklja.

prid. [ž. pȕkl(j)ava] – koji ima grbu; grbav → pȗkla • Odmȃla je pȕkljaf.

prid. [ž. pȕkl(j)asta] – koji ima grbu; grbav → pȕklaf • Odmȃla je pȕklasta.

svrš. [prez. jd. 1. pȕknem, mn. 3. pȕkneju/pȕknedu, prid. rad. jd. m. pȕkni, prid. trp. jd. m. pȕken, ž. pȕkena] – 1. a. dobiti pukotine, b. slomiti se na dijelove, 2. a. gađati iz vatrenog oružja, b. udariti loptu nogom ili baciti rukom, 3. pod pritiskom izbaciti tekući sadržaj (o plodovima); puknuti • Kȁt su zrȉle, slȉve pȕkneju. Lȁbura je pȕkena, mlĩko bu scũrilo.

m. [jd. G pȕlfera, mn. G pȕlferof] – odbojnik željezničkog vagona i tramvajskih kola • Nĩma pinȇs za kȃrtu pak se pȅla na pȕlferu.

nesvrš. [prez. jd. 1. pȕl(j)im, mn. 3. pȕl(j)iju/pȕl(j)idu, imp. jd. 2. pȕl(j)i, prid. rad. jd. m. pȕl(j)i] – vući (vodu iz zdenca), povlačiti • Zi zdencȁ z hȁmperum pȕlim vȍdu.

m. [jd. G pȕlta, mn. G pȕltof] – tezga u trgovini; pult • Spot pȕlta poskrivȃj tžiju pȋceke.

ž. umanj. [jd. G pȗmbice, mn. G pȗmbic] – manja kuhinjska posuda u kojoj se prže jela; tavica → pȏmba • H pȗmbici si pečẽm šnȉclin.

ž. pl. t. [G pȕmparic] – 1. široke ispod koljena stegnute hlače, ne pokrivaju listove nogu, 2. ženske gaće do koljena • Či me zẽbe, oblĩčem si pȕmparice.

prid. [ž. pȕna/pȗna] – koji je do kraja ispunjen; pun • Donȅsa je kȏrbu pȕnu jȁbuk.

ž. [jd. G pȗnđe, mn. G pȗnđih] – ženska frizura od podignute, začešljane i pričvršćene kose; punđa • H pȗnđi ȉma špȃnge i mȁšline.