m. [jd. G ruclȁ, mn. G ruclȏf] – peteljka, ručka na košari • Dȉda je splȅ rȕca na kȏrbi ot šĩbja.

ž. [jd. G rȕče, mn. G rȕč(ih)] – ručka → rȕca • Rȕče na cȅkaru se pletẽju ot slȁme.

nesvrš. [prez. jd. 1. rȕčam, mn. 3. rȕčaju/rȕčadu, imp. jd. 2. rȕčaj, prid. rad. jd. m. rȕča] – jako plakati, ridati • Rȕča je za lȍptum kaj mu se predla.

ž. [jd. G ručȉce, mn. G ručȋc/ručȉci] – okomita motka na kolima • Ručȉce držĩju lȏjtre na kõlim.

ž. [jd. G rȗčke, mn. G rȗčki(h)] – ručka → rȕča • Zi šĩblja je spletȅna rȗčka na kȏrbici.

prid. [ž. rȕčna] – 1. koji se odnosi na ruku, na ruke, koji pripada ruci, 2. koji se nosi u rukama, u ruci, priručni, kojim se upravlja rukom, 3. koji se obavlja rukom • Hȉža mi je pȕna rȕčnoga rȃda.

– varijante muškog imena Rudolf • Rȕdek Fȕketov je igrȁ po svȃrbam.

ž. [G Rũt] – toponim • Z Rũt smo hčȅra dopeljȁli pȗn vȏs sȇna

prid. [ž. rȕdl(j)ava] – koji je raščupane kose, raščupan • Glȁka nȁšega cūckȁ je rȕdljava. Ȉma fȇjst rȕdlave lȃsi, nĩ se dȅnes počesãla.

prid. [ž. rȕdlasta] – kovrčav → rȕdaf • Pȕcica ȉma rȕdlaste lȃsi.

s. [jd. G rūdȁ, mn. N rūdȁ, G rūdȉ(h)] – drvena poluga uglavljena u prednji trap zaprežnih kola uz koju se uprežu konji ili volovi i s pomoću koje se upravlja kretanjem zaprežnih kola; rudo • Nãj bežȁt prȅd rūdȍ, premȉsli si nȃjpȑvo kȁj buš naprȁvi.

ž. [jd. G rugobẽ, mn. G rugobĩ(h)] – ružna osoba, nakaza; rugoba • Fȇjst je gdi, prãva rugobȁ!

prid. [ž. rȕava] – obrastao dlakama, dlakav; runjav • Sȁf je rȕaf, mȏra se potbrȉt.

ž. [jd. G rūkȅ, mn. G rũk] – 1. gornji ekstremitet ljudskog tijela koji se proteže od ramena do vrhova prstiju, 2. a. rad uložen u proizvod, posao, b. sloj pri bojenju, premaz, 3. ispomoć, pomoć, izvor informacija; ruka • Naprȁvi je dȍbar posȁ, plȁti sam mu na rȗke.

m. [jd. G rukãva, mn. G rukãvof] – dio odjeće koji pokriva ruku; rukav • Ostȁ si krãtkih rukãvof.

ž. [jd. G rukavȉce, mn. G rukavȋc] – odjevni predmet za šaku i prste koja štiti od hladnoće ili od nečistoće • Navlĩči si rukavȉce, zmȑznili ti se bȕju pãrkli.

svrš. [prez. jd. 1. rȕknem, mn. 3. rȕkneju/rȕknedu, imp. jd. 2. rȕkni, prid. rad. jd. m. rȕkni] – navaliti, nahrupiti, nagrnuti, gurnuti, rinuti, udariti; ruknuti • Ȍtpr sam sviãk, a pȃjceki su rȕknili vȃn.

svrš. [prez. jd. 1. rukȕjem se, mn. 3. rukȕjeju/rukȕjedu se, prid. rad. jd. m. rukovȁ se] – pružiti ruku u znak pozdrava, obećanja, davanja riječi, pogodbe i sl.; rukovati se • Kȁt smo se domenȉli za cȋnu, ȕnda smo se rukovȁli.

m. [jd. G rȕksaka, mn. G rȕksakof] – naprtnjača, ruksak • V rȕksak si namȅčem jȉlo i ȉdem se špancȋrat po lozȉ.

m. [jd. G rȗlca, mn. G rȗlcof] – njuška svinje • Prasȉci su zadrȏtali rȗlac kaj nȅ bu tȕliko rȗndala po dvorȉšču.

nesvrš. [prez. jd. 1. rũlim, mn. 3. rũliju/rũlidu, imp. jd. 2. rūlȉ, prid. rad. jd. m. rūlȉ] – 1. kruniti kukuruz, 2. skidati suhu kožu • Tȁk je zamȁzan da mu se s tȋla hȃrte rũliju.

ž. – ime krave • Rȕma nam dãje pȕno mlĩka.

ž. – ime krave • Rȕmenka ȉma mãle rȍge.

m. [G Runcȁ] – toponim • Rȕnc je pãr ledȋn na Vȗkovomu Selȕ z dẽsne strãni ot Tȕmpičevog gãja na tẽrima su težākȉ jȃko tȅško dȉlali.