s. [jd. G ftãplaa] – utapanje → ftãpljat se • Na Sȕkli je znȁlo bȉt dȍst ftãplaa.

nesvrš. [prez. jd. 1. ftãpl(j)am se, mn. 3. ftãpl(j)aju/ftãpl(j)adu se, prid. rad. jd. m. ftãpl(j)a] – gubiti život u vodi, daviti se, utapati se • Zȁšo je f glibõku vȏdu i pȍče se ftãpljat.

svrš. [prez. jd. 1. ftȃžim, mn. 3. ftȃžiju/ftȃžidu, prid. rad. jd. m. ftȃži] – zadovoljiti potrebu za jelom ili pićem; utoliti, ugasiti, utažiti • Pȍpi sam lȉtar vodẽ, kȏmaj sam si ftȃži žẽju.

m. umanj. [jd. G ftȉča, mn. G ftȉčof] – 1. ptić mlado ptice, 2. ptičica, manja ptica → tȉč • Mãli ftȉč, vȅlki krȉč!

svrš. [prez. jd. 1. ftȉhnem, mn. 3. ftȉhneju/ftȉhnedu, imp. jd. 2. ftȉhni, prid. rad. jd. m. ftȉhni] – 1. prestati proizvoditi zvuk, utihnuti, 2. usahnuti, ugasiti se (o vatri) • H špȍrotu je ȍga ftȉhni, ne gorĩ vȅč. Kȁt bu vȉtar ftihnȉ, ȕnda pȍjemu vãn.

s. [jd. G ftĩkaa] – uplitanje → ftīkȁt se • Tȍga ftĩkaa je dȍst, nãj dȉla kaj mȍre.

svrš. [prez. jd. 1. ftĩkam se, mn. 3. ftĩkaju/ftĩkadu se, prid. rad. jd. m. ftĩka] – 1. utikati, 2. miješati se u nečiji život • Nĩ trȋba se ftīkȁt dȏ kȁj dȉla.

s. [jd. G ftīpȁla, mn. G ftīpȁlof] – daščica na štapiću za pravljenje maslaca, mlatilo → ftipãljak, htīpȁlo • Ftīpȁlo dȅnem h maslẽnku pȕnu vȑha i ž ĩm dȉlam pȕtar.

m. [jd. G ftipāljkȁ, mn. G ftipāljkȏf] – daščica na štapiću za pravljenje maslaca, mlatilo → ftīpȁlo

nesvrš. [prez. jd. 1. hȍčum, niječ. nẽču/nẽčem, mn. 3. hȍčeju/hȍčedu, niječ. nẽčeju/nẽčedu, prid. rad. jd. m. ftȉ] – 1. imati volju, biti željan (čega); namjeravati (što), 2. biti suglasan s kim ili čim, slagati se, željeti, htjeti → htȉt, štȉt • Dãva sam mu pȉneze, a ũn ni ftȉ zẽt. Nẽčeju me ftȉt poslȕhnit kȁj im povĩdam. Decȁ me nẽčeju poslūhnȉt, trdoglȁvi su.

svrš. [prez. jd. 1. ftopĩm (se), mn. 3. ftopĩju/ftopĩdu, prid. rad. jd. m. ftȍpi] – utopiti (se) → ftãpljat (se) • Lãsko lȉto se je jȅn čovȉk ftȍpi f Sȕkli.

m. [jd. G ftopl(j)enīkȁ, mn. G ftopl(j)enīkȍf] – onaj koji se utopio, utopljenik • Ftopljenīkȁ su zvlĩkli z vodẽ.

svrš. [prez. jd. 1. ftȑgnem, mn. 3. ftȑgneju/ftȑgnedu, prid. rad. jd. m. ftȑgni, prid. trp. jd. m. ftȑgen, ž. ftȑgena] – 1. naglim pokretima kidati na dijelove; čupati, 2. skidati sa stabljike; brati • Ftȑgni je rȏžu. Opȁ je z čerȋše i ftȑgni si je rȗku. Pȅs vlĩče cȁpu kȁk da mu je ftȑgena.

nesvrš. [prez. jd. 1. fũcam, mn. 3. fũcaju/fũcadu, prid. rad. jd. m. fūcȁ] – 1. glasno disati (ob. ako je začepljen nos), 2. ljutito ispuhivati • Nãj fūcȁt, dȅ si obrȉši nȏs.

uzreč. – u loše, u krivo • Sȅ je prȅšlo fȗč, a sȁt nĩma nȉgdi nȉš.

svrš. [prez. jd. 1. fũčam, mn. 3. fũčaju/fũčadu, prid. rad. jd. m. fũča] – vrsta dječje igre: školica (bacanje kamenčića u određeno nacrtano polje) • Zat škȏle smo se rȁdi fũčali.

ž. [jd. G fȗčke, mn. G fȗčki] – spravica kojom se zviždi; zviždaljka → fūčkȁt • Fȗčke smo si dȉlali z batvȁ od kurȕze i z bȁzgove il bȅkvine kȉte, tȁk da smo z lȍvrekum zdũbli lȗkice i zvȁdili mēzgȕ.

s. [jd. G fũčkaa] – zviždanje → fūčkȁt • V lozȉ poslȕšam fũčkae tȋc.

ž. [jd. G fučkãljke, mn. G fučkãljki] – spravica kojom se zviždi; zviždaljka → fȗčka • Dȅčecu sam na proščẽu kũpi fučkãljku, sȁt fũčka po cĩle dȃne, nȅ da mi mȋra.

svrš. [prez. jd. 1. fũčkam, mn. 3. fũčkaju/fũčkadu, prid. rad. jd. m. fũčka] – zviždati, fućkati • Pod oblȍkum dȅčki pȕcam fũčkadu. Cȋlu je nȏč vȉtar fũčka oko hȉže, nĩs mȍgo spȁt. Drȉva su tȁk lȋpo gorȉla h pečĩ, sȅ je fūčkȁlo.

m. [jd. G fȕde, mn. G fȕdi(h)] – skitnica, potepuh → cȕnderman, klātȅš, lȁndravac, lȕftrȃjzar, lȕftigȗs, potepēnȁc, potepũh, rȃjzer, trȃjbar, vagabȕnt • Hȍdiš kȁj fȕda ot hȉže do hȉže dȉ buš kȁj ritobȅri.

s. [jd. G fuflaa] – pričanje s teškoćom u izgovoru → fuflȁt, frfljȁt • Jȅnino fȕflae ne mȍreš nȉš razmȉt.

nesvrš. [prez. jd. 1. fȕflam, mn. 3. fȕflaju/fȕfladu, prid. rad. jd. m. fuflȁ] – nerazgovijetno pričati, govoriti • Nȉkaj je fuflȁ i nȉš ga nĩs razmȉ.

ž. [jd. G fūgȅ, mn. G fũk/fūgȉ(h)] – spoj između kamena ili pločica; fuga • V kȗhi na podȕ je fūgȅ trȋbalo počȉstit.