nesvrš. [prez. jd. 1. grȉjem (se), mn. 3. grȉjeju/grȉjedu (se), prid. rad. jd. m. grȉja (se)] – 1. grijati, davati toplinu, činiti toplim, 2. dobivati toplinu, zagrijavati se • Sūsȅdi se grȉjedu z drvĩ.

m. [jd. G grȉncajga, mn. G grȉncjagof] – zelenje, povrće za juhu • V jȗhu dȅnem čȕdaj grȉncajga.

prid. [ž. grȋntava] – 1. neishranjen, 2. slab, 3. zaostao u rastu • Tȅlek je grȋntaf, nȉkak se ne rȃjta.

nesvrš. [prez. jd. 1. grȉntam, mn. 3. grȉntaju/grȉntadu, prid. rad. jd. m. grȉnta] – 1. lagano plakati bez ozbiljnijeg povoda (o malom djetetu), 2. stalno se tužiti na druge ljude i životne nedaće; kukati, grintati • Fȕrt grȉntaš, nȉgdar ti nĩ prȁf.

m. [jd. G grȋza, mn. G grȋzof/grȋzih] – 1. griz, zagrizak, 2. gris, krupica • Dȅ mi jȅn grȋs jȁbuke. Dȅčecu sam skȕhala grȋs na mlĩku.

nesvrš. [prez. jd. 1. grĩzem (se), mn. 3. grĩzeju/grĩzedu (se); prid. rad. jd. m. grȋza (se)] – 1. gristi, gnječiti zubima, 2. postojano se truditi oko čega, živo nastojati, 3. biti zajedljiv; napadati, ujedati, 4. izjedati se; biti nezadovoljan; osjećati krivnju, 5. hvatati se na mamac • Rȉbe grĩzeju kȁj nȍre.

prid. [ž. grīšnȁ] – koji čini grijeh, grešan • Dȉla čȕdaj grĩhof, grīšȁn je.

nesvrš. [prez. jd. 1. grišĩm, mn. 3. grišĩju/grišĩdu, prid. rad. jd. m. grīšȉ] – činiti grijeh, griješiti • Bȏk ga je kaštȉgo kaj je fȇjst grīšȉ.

ž. [jd. G grĩšnice, mn. G grišnȋc/grĩšnici(h)] – grešnica; žena sklona nemoralnomu ponašanju → grĩšnik • Tã grĩšnica ȉma čȕdaj grĩhof.

m. [jd. G grĩšnika, mn. N grĩšniki, G grĩšnikof] – grešnik, čovjek sklon nemoralu • Sȁki grĩšnik mȏra spāštȁt Bõžu kaštȉgu.

nesvrš. [prez. jd. 1. grȉjem (se), mn. 3. grȉjeju/grȉjedu (se); prid. rad. jd. m. grȉja (se)] – 1. grijati, davati toplinu, činiti toplinu, 2. dobivati toplinu → grȉjat (se) • Hodȉ blȉže k pȅči grĩt se!

s. [G grivẽa] – 1. griva, duga i izražena dlaka na glavi i vratu životinja, 2. pren. bujna kosa, 3. pren. pogr. neuredna kosa • Kȍ ȉma vȅliko grivẽe.

ž. [jd. G grĩže, mn. G grĩžih] – crijevni grčevi, griža • Nãj jȉst zelẽno sadjȇ, dȍbi buš grĩžu.

prid. [ž. grȉžava] – 1. nezreo, grižav, 2. pren. nedorastao (za osobu) • Nȃj jȉst grȉžave hrȕške.

nesvrš. [prez. jd. 1. grmĩm, mn. 3. grmĩju/grmĩdu, prid. rad. jd. m. gmȉ] – 1. grmiti, tutnjiti (kao gromovi, topovi i sl.), 2. pren. govoriti ili pisati o čemu s mnogo protesta, ljutnje, dijeljenja pouka i sl. • Vȁni grmĩ, nãj ĩt na ledȉnu. Grmĩ kȁj da se svẽti Ȉlija vȍzi po nȇbu. Zis Cẽrnika je zȁčelo fȇjst gmȉt.

s. [G Gmja] – toponim • Tȑsja na Harmȉci tẽra se spūščȁju prama kumrovȁčkoj štrȅki.

s. zbir. [G gmja] – grmlje, žbunje • Kȁča se zavlĩkla h gmje.

s. [jd. G grmjẽja] – oštar ili potmuo zvuk koji prati pojavu grmljavine, grmljenje • Čȕje se grmjẽje z dalekȁ.

ž. [jd. G grmofčȉce, mn. G grmofčȉcih] – sorta maline • Na vrtȕ ȉmam posãjenu mȁlinu grmofčȉcu.

m. [jd. G grobārȁ, mn. G grobãrof] – onaj koji kopa grobove i obavlja tehničke poslove ukopa, otvaranja i zatvaranja groba, grobar • Grobãr zakãpa mrlīčȅ.

nesvrš. [prez. jd. 1. grȏbam, mn. 3. grȏbaju/grȏbadu, prid. rad. jd. m. grȏba] – zakapati granu radi sadnje • Grȏbam kȉtu drīnkȁ, kaj bi se zakorēnȉ.

m. [G Grȏbeka] – toponim • Grȏbek je grȕnt h Ladũču tẽri je zglēdȉ kak grȏp.

s. [jd. G grõbja] – groblje, uređen prostor gdje se nalaze grobovi, gdje se ukapaju mrtvi • Sȅ bu tȏ ilovȁča na grõbju potēgnȉla.

m. [jd. G grȍfa, mn. G grȍfi/grȍfof] – 1. grof, vrsta plemićke titule • Tȁk napũheno hodĩ kaj grȍf.