klātȉt (se) | nesvrš. [prez. jd. 1. klãtim (se), mn. 3. klãtiju/klãtidu (se), prid. rad. jd. m. klātȉ (se)] – 1. ljuljati (se), 2. pren. potucati se • Nȃj se tȁk klātȉt na stocȕ, bȕš opȁ. |
klātnȍ | s. [jd. G klātnȁ, mn. G klātnȉ(h)] – dio zvona, njihalo • Klātnȍ se nĩše i tȁk zvȍni zvonījȕ. |
klecȁlo | s. [jd. G klecȁla] – klupa u crkvi gdje se klečeći moli, klecalo • Sidĩm f klecȁlu i poslȕšam mȁšu. |
klecȁt | nesvrš. [prez. jd. 1. klȅcam, mn. 3. klȅcaju/klȅcadu, prid. rad. jd. m. klecȁ] – 1. u hodu gubiti uporište u koljenu ili koljenima, 2. pren. bojati se i sl. (kao da se kleca, predodžba klecanja) • Kolȉna mi klȅcaju kȁk sam opȁ po štȋngah. |
klẽčae | s. [jd. G klẽčaa] – klečanje → klēčȁt • Klẽčae na kurȕznum zu bȋlo mi je nȃjgȍrše, a tȏ je bȋlo za kaštīgȕ. |
klēčȁt | nesvrš. [prez. jd. 1. klečĩm, mn. 3. klečĩju/klečĩdu, prid. rad. jd. m. klēčȁ] – spustiti se na koljena, klečati • F klecȁlu klečĩm i poslȕšam kȁk žȕpnik dijãči. |
klečẽč | pril. – na klečeći način; na koljenima • Klečẽč su ȉšli okȏlo ontārȁ. |
klȅknit | svrš. [prez. jd. 1. klȅknem, mn. 3. klȅkneju, prid. rad. jd. m. klȅkni] – spustiti se na koljena, kleknuti • Dȍša sam prȅd raspēlȍ pak sam si klȅkni. |
klẽma | ž. [jd. G klẽme, mn. G klẽmi(h)] – 1. stezaljka, zavrtanj za stezanje 2. spoj, spona, zglob • Trȋba zatẽgnit klẽme kaj bu sȅ klȁpalo. |
klȅmpaf | prid. [ž. klȅmpava] – onaj kojem uši nisu uz glavu, klempav • Õf čovȉk je klȅmpaf, vũha su mu restẽgene od glãve. |
klȅn | m. [jd. G klenȁ, mn. G klenȏf] – vrsta ribe, klen • Prȉja sam vȅlkoga klenȁ na Sāvȉ. |
klepȁc (klepȅc) | m. [jd. G klepcȁ, mn. G klepcȏf] – naprava za stanjivanje vrha kose → bȁbica • Zȅmi klepȁc z bȁbicum i sklȅpli kȍsu, da mȍrem kosȉt. |
klepȁt | nesvrš. [prez. jd. 1. klȅpam, mn. 3. klȅpaju/klȅpadu, prid. rad. jd. m. klepȁ] – čekićem tanjiti i oštriti sječivo kose • Kȍsu trȋba klepȁt, jȕtri pȍjemo kosȉt dȉtelinu. |
klepetȁc | m. [jd. G klepecȁ, mn. G klepecȏf] – naprava koja zvukom rastjeruje čvorke u vinogradu • V tȑsju klepetȁc restirãvlje škõrce kaj zȍbljeju grõjzje. |
klepetȃf | prid. [ž. klepetȃva] – 1. koji je zveketav, čegrtav, 2. pren. koji je brbljav, raspričan • Kȁj si tȁk klepetȃf, dȅ budi tȉho. |
klepetȁt | nesvrš. [prez. jd. 1. klepȅčem, mn. 3. klepȅčeju/klepȅtadu, prid. rad. jd. m. klepetȁ] – 1. proizvoditi učestale isprekidane zvukove drvom o drvo 2. pren. pogr. mnogo govoriti, koješta pričati, brbljati • Kȁt se bȁbe zistȁneju, mȃm pȍčneju klepetȁt. |
klepetȕša | ž. [jd. G klepetȕše, mn. G klepetȗš] – tračarica, pričalica • Od tẽ klepetȕše ne mȍreš dõjt do rȋči, sȁmo joj jezȉk dȉla. |
klȅpnit | [prez. jd. 1. klȅpnem, mn. 3. klȅpneju/klepnedu, prid. rad. jd. m. klȅpni] – lagano udarati po glavi → klepȁt • Čȉ me klȅpneju po glãvi, mȃm se zmȉslim kȁj sam pozābȉ. |
klẽt | nesvrš. [prez. jd. 1. kũnem, mn. 3. kũneju/kũnedu, prid. rad. jd. m. klȅ] – psovati • Poslȕšam kȁk gȓdo kũneju, tȏ je grĩh. |
klȇt | ž. [jd. G klȇti, mn. G klȇti(h)] – kućica, koliba u vinogradu; klijet • Po brĩgu je čȕdaj klȇti, v ȉh hȍdiju pȋt. |
kletvȁ | ž. [jd. G kletvẽ, mn. G kletvĩ(h)] – kletva • Zã u velĩju da je cȍprnica i da hȉče kletvẽ na ljȗdi. |
klȉja | ž. [jd. G klȉje, mn. G klȉji] – vrsta male ribe • Na vȕdicu se je prijẽla mãla klȉja. |
klȉmaf | prid. [ž. klȉmava] – koji se klima, ljulja, koji nije učvršćen, neučvršćen, klimav • Zȗp se mãja, klȉmaf je, mȏram ga zvȁdit. |
klȉn | m. [jd. G klȉna, mn. G klȉnof] – duguljast zaoštren ili zaobljen komad željeza ili drva (veći od čavla), za kalanje i spajanje dijelova, klin • S klȉnum kãlam drȋva na cĩpanice. |