ž. [jd. G knȅftre, mn. G knȅftrih] – kožni remen za pridržavanje postolarskog alata • Šȍštaru se potȑgala knȅftra i ne mȍre dȉlat.

ž. [jd. G knȉge, mn. G knȋk/knȉgi] – knjiga • Prečȉta sam čȕdaj knȋk.

m. [jd. G knofȁ, mn. G knofȏf] – 1. pločica (ob. okrugla) koja prolazi kroz rupicu (tkanine, kože i sl.) i zakapča; gumb, puce, 2. metalni ili plastični taster kojim se na pritisak ili okretanjem upravlja raznim automatima, aparatima i sl.; gumb, puce → gȕmb • Na rȕbaču prišivãvam bĩle knofȅ.

ž. [jd. G kobãse, mn. G kobãs(i)] – crijevo nadjeveno sjeckanim mesom, kobasica → klobãsa • Skȕhala sam kobãse za frȕštikalj.

ž. [jd. G kobasȉce, mn. G kobasȋc] – crijevo nadjeveno sjeckanim mesom, kobasica → klobasĩčka • Nadĩvali smo kobasȉce češõfke.

m. [jd. G kobasičãra, mn. G kobasičãrof] – obrtnik koji proizvodi i prodaje kobasice • Õf kobasičãr h Ladūčȕ ȉma nȃjbȍlše češõfke.

prid. [ž. kobãsičarska] – koji se odnosi na kobasičara, na kobasičarski način • Dȍma ȉmam cĩli kobasičãrski alȃt, nadĩva bum češõfke.

ž. umanj. [jd. G kobasĩčke, mn. G kobasĩčki(h)] – mala kobasica, kobasičica → kobãsa, kobasȉca • Najȉli smo se fĩnih kobasĩčkih s pȁžuljum.

m. [G Kobẽta] – toponim • Grȕnt h Ladūčȕ nazvãn po čovȉku tẽromu je tȏ bȉ prĩšvarak, a bȉ je nevȕman.

ž. [jd. G kobȉle, mn. G kobȋl/kobȉlih] – ženka konja, kobila • Kobȉla je snȍčka polẽgla čno ždrȋbe.

ž. [jd. G kobȉlice, mn. G kobȉlic(ih)] – 1. nosač struna ili žica na glazbalima, 2. vrsta skakavca → kobĩlka • Med rȏžami skãčeju zelẽne kobȉlice.

ž. umanj. [jd. G kobĩlke, mn. G kobĩlki(h)] – mala kobila, kobilica • F Šenkȏfcu su sȉ poznȁli Gȕstekovu kobĩlku, onã je sprepeljȁla čȕdaj tȍga.

m. [jd. G kocȁ, mn. G kocȉ(h)/kocȏf] – nastamba za svinje i kokoši, svinjac, kotac → kȏčak • Sȁko jȕtro s kocȁ pũščam živȃt vȃn na dvorȉšče.

s. zbir. [jd. G kocẽa] – donji tvrdi dio zeljaste biljke → kȍcen • Zȃjci su pojȉli kocẽe kȇlja i sȁf se je pȍsuši.

m. [jd. G kȍcena, mn. G kȍcenof] – donji tvrdi dio zeljaste biljke • Narȉzali su kȍcenof od zẽlja za kȕhat sviȁm.

m. [jd. G kȏčaka, mn. G kȏčakof] – nastamba za svinje i kokoši, svinjac, kotac → kȏčak • Jȕtri bumo zĩdali nõve kȏčake za pȃjceke.

ž. [jd. G kočȉje, mn. G kočȉjih] – kola na opruge s konjskom zapregom za prijevoz putnika, nekad, ob. u gradskom prometu, fijaker, kočija → bȁgrlin • H kočȉji smo se peljȁli na Bȑdovac.

nesvrš. [prez. jd. 1. kočĩrim, mn. 3. kočĩriju/kočĩridu, prid. rad. jd. m. kočīrȉ] – 1. bježati, 2. hodati sa spuštenim krilima (o puranu) • Vȉš kȁk tȃti kočĩriju, kȁj ih je pȅs natȉra. Purȃni se s krȅljuti drdũriju i kočĩriju po dvorȉšču.

m. [jd. G kȏčaka, mn. G kȏčakof] – nastamba za svinje i kokoši, svinjac → kotȁc • Snȍčka su nam s kȏčaka svĩe vȕšle vȃn.

 m. [jd. G koȁ, mn. G koȏf] – konj • F selȕ je sȅ mȁ koȏf.

m. [jd. G kȍaka, mn. G kȍakof] – zaštićeno ime proizvoda žestokoga pića, destilata vinam, konjak • Spȉ je prȅveč kȍakof, pak je bȉ pijȁn.

m. umanj. [jd. G kȍeka, mn. G kȍekof] – mali konj, konjić • Kȍek se s kobȉlum pãse na gmȃjnici.

prid. [ž. kȍjekȁkva] – 1. svakakav, kojekakav, 2. pogr. bez vrijednosti • Kȍjekȁkaf svȋt dohãja i nastaĩva se pri nȁm.

pril. – na različite načine, svakako, svakojako, s mukom, nekako • Zvlĩkli smo se s tȍga kȍjekȁk.