m. [jd. G kopāčȁ, mn. G kopāčȍf] – onaj koji kopa, kopač • Kopãči su kopȁli fȗnduš na rȗke cĩli dȃn.

m. [jd. G kopačȉce, mn. G kopačȋc] – ona koja kopa, kopačica • Kopačȉce su okãpale korȕzu cĩlo jȕtro, sȅ dok sȗnce nĩ posvĩtilo.

ž. [jd. G kopȁe, mn. G kopȃ(ih)] – drveno korito za hranjenje svinja i peradi • Svȉe s kopȁe jĩdu nãpoj.

nesvrš. [prez. jd. 1. kȍpam, mn. 3. kȍpaju/kȍpadu, prid. rad. jd. m. kopȁ] – kopati → nakopȁt, okopȁt, otkopȁt, pokopȁt, prekopȁt, reskopȁt, skopȁt, sprekopȁt, zakopȁt • Kȍpam grȁbu kaj mi bu vodȁ tȅkla z dvorȉšča vȃn.

ž. [jd. G kopčẽ, mn. G kopčĩ(h)] – napravica koja služi da se što pričvrsti, prikopča, sastavi, kopča • Na kȋklji ȉmam svĩkle kopčȅ.

nesvrš. [prez. jd. 1. kȍpčam, mn. 3. kȍpčaju/kȍpčadu, prid. rad. jd. m. kȍpča] – 1. zatvarati gumbom, pričvršćivati kopčom i sl., 2. pren. shvaćati, razumijevati, kopčati • Jã im rastumačȇvam, a onĩ nȉš ne kȍpčaju.

m. [jd. G kopȉča, mn. G kopȉčof] – plast slame ili sijena složen oko stožera, stog → kȃmara, kupȉč • Naprȁvili smo dvȃ kopȉča zi sȇnum.

ž. [jd. G kopĩn, mn. G kopīnȉh] – bodljikavi grm iz porodice ruža, sladak taman bobičast plod te biljke, kupina • Nabrȁla sam kopĩn, dȉlala bum pȅkmes.

nesvrš. i svrš. [prez. jd. 1. kopĩm, mn. 3. kopĩju/kopĩdu, prid. rad. jd. m. kȍpi] – odstranjivati sjemene žlijezde, škopiti, štrojiti → škopȉt • Živinãr hȍdi po selȕ kopȉt pȁjceke.

nesvrš. [prez. jd. 1. kopĩčem se, mn. 3. kopĩčeju/kopičedu se, prid. rad. jd. m. kopītȁ] – ritati se (o konju) ežkolobītȁt • Kȁt se koȉ kopĩčeju, nãj bȉt pȍlek ĩh, mȍrti bi te tẽri vudrȉ.

s. [jd. G kopȉta, mn. G kopȉtof] – kopito • Koȕ triba zrȃšpat kopȉto i dȉt pȍtkovu.

nesvrš. [prez. jd. 1. kȍpnim, mn. 3. kȍpniju/kȍpnidu, imp. jd. 2. kopnȉ, prid. rad. jd. m. kopnȉ] – 1. nestajati s tla otpuštanjem hladnoće (o snijegu), 2. pren. tjelesno slabjeti, postajati slab i neotporan, gasiti se, nestajati (o osobi), kopniti • Snȋk kȍpni, čȉst ga je mȁlo na klĩ.

ž. [jd. G koprȉve, mn. G koprȋf, koprȉvi(h)] – kopriva • Ȉšla sam do potȏčka, pak su me koprȉve spȅkle po nogȁh.

ž. [jd. G koprivȁče, mn. G koprivjȃč(ih)] – bolest kože uzrokovana alergijom na različite alergene, urtikarija, koprivnjača • Dobȉla sam koprivȁču, sȅ su mi rȗke i nȍge flȅkave.

m. [jd. G kopȗna, mn. G kopȗnof] – uškopljeni pijevac • Živinãr je skȍpi kokotȋčka i sȁt je kopȗn.

ž. [jd. G korẽ, mn. G kõr(ih)] – vanjski dio na deblu, granama i na korijenu stabla (drvenastih biljaka), tvrdi površinski sloj čega, vanjski omotač nekih plodova, ob. savitljiv, koji se ne prelama, kora • Vȕgorkim trȋba maknȉt kȍru, obīlȉt ih trȋba.

ž. [jd. G korȁbe, mn. G korȃb(ih)] – vrsta povrća, korabica • Spũkni jednȕ korȁbu, bum u dȉla h jȗhu.

svrš. [prez. jd. 1. korãčim, mn. 3. korãčiju/korãčidu, prid. rad. jd. m. korāčȉ] – napraviti korak, koraknuti • Dȅ korãči i donȅsi mi polȉč vīnȁ s pinȉce!

m. [jd. G kȍraka, mn. G kȍrakof] – korak • Čȕjeju se kȍraki, nȉgdo hȍdi po cȉsti.

svrš. [prez. jd. 1. korãknem, mn. 3. korãkneju/korãknedu, imp. jd. 2. korãkni, prid. rad. jd. m. korāknȉ] – napraviti korak, koraknuti • Dȅ korãkni do kȕhe, pak mi dȅ falȁčec krȕheka.

ž. [jd. G kȏrbe, mn. G kȏrbi] – košara s ručkama sa strane → košȃra • F kȏrbi nesẽm težākȕm jȉlo i pȉlo.

ž. umanj. [jd. G kȏrbice, mn. G kȏrbic] – mala košara → kȏrba • H kȏrbici nesẽmo h cĩrkvu jȉlo na blȁgoslof na Vȅlku subȍtu.

s. zbir. [jd. G korẽa] – 1. korijenje 2. mrkva → kȍren • Po strnȉšču pȍjemo jȕtri plĩt korẽe.

m. [jd. G kȍrena, mn. G kȍrenof] – 1. bot. dio biljke (ob. u zemlji) kojim se učvršćuje i uzima vodu i hranjive tvari, korijen 2. početak, izvor, 3. mrkva • Zȃjci su pojȉli brȉskvicu do kȍrena.