ž. pl. t. [G kotrĩg] – 1. žilasta tvorevina vezivnog tkiva kojom se mišići učvršćuju s kostima, 2. veza koja omogućuje pokretljivost zglobova; tetive • Bolĩdu me kotrīgȅ na nogȁm.

s. [jd. G kotȗraa] – kotrljanje → kotȗrat • Poglȇ ȍvo kotȗrae snȋga čez brȋk, vugnȉ se, mȍga bi te pokobȁčiti.

nesvrš. [prez. jd. 1. kotȗram (se), mn. 3. kotȗraju/kotȗradu (se), prid. rad. jd. m. kotȗra (se)] – kretati se okrećući se, valjajući se; kotrljati se → dokotȗrat, skotȗrat • Decȁ se rȁdi kotȗraju po mẽhkoj celȉni.

s. pl. t. umanj. [G kõc(ih)] – naprava koja se gura ili pokreće rukom ili jednostavnim mehanizmom, s jednim, dva, tri ili četiri kotača, za prevoženje tereta, djece, bolesnika itd., kolica • Decȁ su nȁšli nȉkakva stãra kõca, pak se ž jĩmi mũtiju.

nesvrš. [prez. jd. 1. kõdam, mn. 3. kõdaju/kõdadu, prid. rad. jd. m. kõri] – praviti buku, ružiti • Māčkȉ nĩsu počȁpali sȅ mȉše, čȕt ih je kȁk kõdaju po nãjži.

ž. [jd. G kõnice, mn. G kõnic(ih)] – prostor za spremanje seljačkih kola → kõla, vȏs • Pȕna kõla zi sȇnum smo kȏmaj dorȉvali f kõnicu.

m. [jd. G kȏva, mn. 3. kȏvof] – 1. način i kakvoća kovanja, ono što je kovano, 2. pren. dobra osobina • Dȉda se nẽče privūčȁt na nȉš nõvoga, ũn je starĩnskoga kȏva.

m. [jd. G kovāčȁ, mn. 3. kovāčȍf] – onaj koji kovanjem obrađuje željezo, kovač • Mȏj strĩc je bȉ kovãč, potkĩva je koȅ i dȉla sȅ kaj je trȋbalo zi želȉza.

ž. [jd. G kovãčnice, mn. 3. kovãčnic] – radionica kovača, kovačnica → kovãč • H nȁšemu selȕ je nȉgda bȋla kovãčnica kadȉ su potkĩvali koȅ.

ž. [jd. G kozẽ, mn. G kõs/kozȉ(h)] – 1. rod pravih preživača iz porodice šupljorožaca, kao domaće životinje raširene po cijelom svijetu, koza, 2. drveno postolje na kojem se pile drva → jȁrac • Pri štrȅki se pãseju kozȅ.

m. [jd. G kȏzjaka, mn. G kȏzjakof] – vrsta luka, ljutika, kozjak • Na dvȉh gredȁh je posajȅn lȕk kȏzjak.

prid. [ž. kȏzja] – koji se odnosi na kozu, kozji → kozȁ • Sūsȅda Ljȕbica dȉla fĩni kȏzji sȉr, rȁdi ga jĩmu.

nesvrš. [prez. jd. 1. kȍzlam, mn. 3. kȍzlaju/kȍzladu, prid. rad. jd. m. kozlȁ] – izbacivati kroz usta sadržaj želudca; bljuvati, rigati, povraćati hranu • Nȉkakvo jȉlo mu je naškȍdilo, kozlȁ je cĩli dȃn.

ž. [G Kozlĩčke] – toponim • Ledȉne h Kljūčȕ kadȉ su nȉgda bȋla bȍl mãla tȑsja.

m. [jd. G kozȍca, mn. G kozȍcof] – kostur od letava na koje se slažu snopovi kukuruza ili sijeno da se suši • Na kozõlec namĩčem rȁstave kurȕznice, da ih gȍdina ne smȁče.

ž. [jd. G kȏže, mn. G kȏš/kȏži(h)] – 1. organ koji je ujedno vanjska površina tijela čovjeka i životinje, koža, 2. taj dio tijela oderan sa životinje, sirov ili industrijski prerađen • Tũkli smo krȁvu pak bȕmo odnȅsli kȏžu prodȁt.

ž. [G Kȍžarice] – toponim • Ledȉne zȃd zȁdih hȋš h Kljūčȕ prama Gmȃjni.

s. [G Kȍžarovoga] – toponim • Kȍžarovo je na brižĩčku di je sȁt škȏla f Šenkȏfcu.

prid. [ž. kožnȃta] – napravljen od kože, kožnat → kožȁ • Kovãč ȉma vȅlki kožnȃti fȅrtun, kaj ga čũva ot ogȁ.

m. [jd. G kožȕha, mn. G kožȕhof] – ogrtač od ovčje ili janjeće kože s runom na unutarnjoj strani, kožuh • Kat je fȇst zīmȁ, kožȕh dȍbro dõjde onȉm kaj mõraju bȉt po vãni.

m. [jd. G krãčeca, mn. G krãčcof] – kraći red na kraju njive ili vinograda • Sȅ rȅde smo okopȁli, sȁmo je ostȁlo krãčecof.

ž. [G Krãčic] – toponim • Krãtke ledȉnke h Kljūčȕ.

m. [jd. G kradlȋfca, mn. G kradlȋfcof] – lopov, kradljivac → tȃt • Ũn je kradlȋvac, sȅ bi ti zȅ s hȉže, sȁmo da ga ne gledĩš.

m. [jd. G krȁflina, mn. G krȁflinof] – kolač od dizana tijesta, ob. punjen pekmezom, pržen na vrućoj masti ili ulju i posut šećerom, prigodno jelo za poklade, pokladnica, krafna • Za frȍštikalj jĩm krȁflin z mlīkȕm il bĩlum kāvȕm.