[prez. jd. 1. mȉgl(j)am, mn. 3. mȉgl(j)aju/mȉgl(j)adu, imp. jd. 2. miglȉ, prid. rad. jd. m. migl(j)ȁ] – polako hodati, vući se • Težãki su se nadȉlali i počãsi mȉgljaju domȏm.

svrš. [prez. jd. 1. mȉgnem, 3. mȉgneju/mȉgnedu, imp. jd. 2. mȉgni, prid. rad. jd. m. mȉgni] – 1. maknuti (se), 2. načiniti mig, mignuti • Mȉgni sam mu da se vȕgne.

nesvrš. [prez. jd. 1. migȍljim se, mn. 3. migȍljiju/migȍljidu se, imp. jd. 2. migȍlji, prid. rad. jd. m. migȍlji] – vrpoljiti se • Dȅ lȋpo sidĩ na stocȕ, nȃj se tȕliko migȍljit.

m. [jd. G mȋha, mn. G mȋhof] – 1. životinjska koža (ob. jareća) priređena u obliku vreće za držanje tekućina i namirnica, mješina, 2. naprava od kože koja se puni zrakom i služi za raspirivanje vatre u kovačnici, 3. naprava kojom se puše u neke glazbala, mijeh • Kovãč z mȋhum rãši ogȁ.

m. – varijante muškoga imena Mihalj • Mīhȍ je imȁ vȅliku pilȁnu.

ž. [G Mihãnovičke] – toponim • Ȍber Mihãnovičke letĩju matũli i tȋčeki.

s. [G Mȉhelja] – toponim • Mȉhelje su ledȉne na sãmoj mẽji met Ladūčȕm i Svẽtim Krīžȕm.

m. [G Mȉheljih] – toponim • Mȉsto na Svẽtomu Krĩžu s tẽroga se vȉdi se šĩrum, po cȋlomu mȉstu.

s. – svetkovina svetog Mihovila, Miholje • Za Mihȏlje je grõjzje zrȉlo.

ž. [jd. G mihȏljice, mn. G mihȏljic] – cvijet, ciklama → ciklãma • Pri prȃvom pãu sam nȁbra dišũčih mihȏljic.

prid. [ž. mihȏljska] – koji je o Miholju • Mihȏljski dȃni su nȃjlȉpši, sȅ je dozrȉlo.

nesvrš. [prez. jd. 1. mĩam (se), mn. 3. mĩadu/mĩaju (se), prid. rad. jd. m. mĩa (se)] – 1. činiti drugačijim u odnosu na sadržaj, oblik, vanjštinu, jačinu itd., mijenjati, 2. umjesto jednoga uzimati drugo ili drugoga; nadomještati, zamjenjivati, 3. a. dobivati drugačiji oblik, doživljavati promjenu, b. ustupiti jedno, a dobiti drugo • Čirȉša se mīȁt počẽla, sȁki dȃn je sȅ črlenȉja.

ž. [G Mijĩc] – toponim • Mijĩce su grȕnt na Svẽtomu Krĩžu tẽroga je imȁ jȅn čovȉk kaj se zvȁ Mĩjo.

m. [jd. G mȋga, mn. G mȋgof] – brzi pokret, stisak kapka oka kojim se daje neki znak, pren. neizravni nalog, znak da se što učini, mig • Dȁ mi je mȋk z ȍkum i sȅ sam razmȉla.

– varijante muškoga imena Nikola • Mȉkica se pȁšči na cȕk da nȅ bu zakasnȉ

m. [jd. G Mikolȁša] – sveti Nikola → Nikolȁs, Nikolĩe • Mikolȁš s krȁmpusum hȍdi po selȕ i dȅci dilĩ dȃre. Svẽti Mikulȁš bu donȅso dȃre.

ž. [jd. G Mīlȅ] – žensko ime, Mila • Za pȕcicu je lĩpo ȉme Mīlȅ.

m. [G Mȉleka] – varijanta muškoga imena Milan • Mȉlek je z lozẽ dovlĩko drĩvje.

prid. [ž. milẽna] – dragi, ljubljeni, mileni • Ũn je jȅnin milẽni.

ž. [jd. G mȉlenice, mn. G mȉlenic] – 1. ona koja je osobito (komu) mila, 2. ona koja je (komu) draža od ostalih; miljenica • Nȃjmlȁjša čȇr mi je mȉlenica, ȗ ȉmam nȃjrȁjši.

m. [jd. G mȉlenika, mn. G mȉlenikof] – 1. onaj koji je osobito (komu) mio, 2. onaj koji je (komu) draži od ostalih; miljenik • Ũn je ȉhof mȉlenik, sȅ mu dopũščaju.

ž. [jd. G Mȉlice, mn. G Mȉlic – žensko ime • Od sūsȅde Mȉlice sam nosȉla mlīkȍ.

ž. [jd. G milĩcije] – policija • Ũn dȉla h milĩciji.

ž. [jd. G milĩne, mn. G milĩn(ih)] – 1. osjećaj ugodnosti, dragosti; uživanje, 2. ljupkost, draž; milina → milotã • Milĩna je glẽdit tȁk lĩpoga koȁ.