ž. [jd. G Međimũrke, mn. G Međimũrkih] – žena iz Međimurja, Međimurka • Međimũrka pečẽ fĩne kolãče.

prid. [ž. međimũrska] – koji se odnosi na Međimurje, međimurski • Međimũrski krumpĩri i zẽlje su na glãsu, zãto ȉh naručẽvamo.

pril. – meko → mȅhak • Poglȇ kak mȅfko hȍdi.

prid. [ž. mȅfkolȕpna] – 1. mekane ljuske, 2. pren. nježan, osjećajan • Mȃm se plȁče, jȃko je mȅfkolȕpan.

prid. [ž. mehkȁ, odr. m. mẽfki/mẽhki, ž. mẽfka] – mekano → mȅfko • Domãči krȕhek je mẽhki i rãhli. Za krȁflene tȋsto mȏra bȉt mẽfko.

prid. [ž. mȅhkolȕpna] – 1. mekane ljuske, 2. pren. nježan, osjećajan → mȅfkolȕpan • Tã orȉh je mȅhkolȕpan.

nesvrš. [prez. jd. 1. mȅh(š)čam, mn. 3. mȅh(š)čaju/mȅh(š)čadu, prid. rad. jd. m. meh(š)čȁ] – omekšavati se • Hrȗške su još grȉžave, tȅkar se sȁt pȍčmeju mehčȁt.

m. [jd. G mehūrȁ, mn. G mehūrȍf] – nabubren ili ispupčen dio veće površine, mjerhu, a. (na vodi) klobuk, balon, b. (na koži) term. plik • Po rukȁh ȉmam sȅ pȕno mehũrof, pofȕrila sam se s krȍpum.

m. [jd. G mejāšȁ, mn. G mejāšȍf] – 1. kamen međaš između imanja, kamen koji obilježava seoski posjed, 2. onaj koji na sudu istjeruje pravdu, koji se rado parniči; pravdaš, 3. vlasnik susjednoga imanja, zemljišta • Mĩ smo si s tĩm čovȉkum mejãši.

prid. [ž. mejãška] – koji se odnosi na među, međni → mejãš • Mejãški kȁmen dilĩ nȁše grȕnte.

nesvrš. [prez. jd. 1. mekȅtam/mekȅčem, mn. 3. mekȅtaju/mekȅtadu/mekȅčeju/mekȅčedu, prid. rad. jd. m. meketȁ] – glasati se meketanjem, meketati • Kȍze pri štrȅki mekȅčeju.

m. [jd. G mekȅtafca, mn. G mekȅtafcof] – onaj koji govori kao da mekeće • Tȁk povĩda kȁk da mekȅče, kȁj mekȅtavac.

ž. pl. t. [G mekȋ] – ljuske samljevenoga zrnja žita koje se sijanjem odvajaju od brašna, posije, mekinje → mekȋne, posȋe • Mekȋe zmĩšamo s korẽem i burȗndum i tȏ svȋe jĩju.

ž. pl. t. [G mekȋn] – mekinje, posije → mekȋe • Dȏ se z mekȋnami zmĩša, svȉe ga pojĩju.

ž. [jd. G meklẽ, mn. G meklĩ(h)] – kućansko priručno pomagalo za čišćenje poda ili drugih površina, metla • Sȁka nõva meklȁ dobrȍ pomȉče. Za pomȉtae dvorȉšča ȉmam brezȏvu mȅklu.

ž. [jd. G meklȉce, mn. G meklȋc] – vrsta korova • Meklȉce hȍčeju rãst di je fȁjtno.

s. [G meklȉšča] – držak metle • Vudrȉla ga je z meklȉčščum po plẽči kȁt je pijȁn dȍša domȏm.

m. [jd. G Meksikāncȁ, mn. G Meksikāncȍf] – stanovnik Meksika, Meksikanac • H kĩnu smo glẽdili jȅn fȋlm o Meksikāncȕ.

prid. [ž. meksikãnska] – meksikanski → Meksikānȁc • Rȁdi smo poslȕšali i popĩvali meksikãnske popĩfke.

ž. [jd. G mȇle, mn. G mȇli] – prah od samljevena zrnja žita, brašno • V nedȉlju popõdne sȉ rȁdi jĩmu tãnki kolãč naprȃvlen s fĩne bĩle mȇle i domãčega sȉra. Gledĩš kȁk mȉš z mȇle.

m. [G Mȅlenih] – toponim • Mȅleni su komȃt stãre Sȕkle na Vȗkovomu Selȕ, spȍt Zȃjčevih kũti, kadȉ se dȅnes lovĩju rȉbe.

nesvrš. [prez. jd. 1. melẽzgam, mn. 3. melẽzgaju/melẽzgadu, prid. rad. jd. m. melẽzga] – nevoljko jesti, brljati, brljaviti • Kȁj gȍt dȅnem na tanĩr, nẽčeju jȉst, sȁmo melẽzgaju.

ž. [jd. G mȅlina, mn. G mȅlinof] – sprava za mljevenje (ob. žitarica) ili zgrada u kojoj se melju žitarice, vodenica, mlin • Vrȉču šenȉce pȅljam h mȅlin.

m. [jd. G melȋnčeka, mn. G melȋnčekof] – kućanska sprava za mljevenje kave, papra, maka i sl., mlinčić, mlinac → milȋnček • Z melȋnčekum zemȅljem orȉhe za orehȁču.