ž. [G Opačȉce] – toponim • Opačȉca je mȉsto h Drĩu čes tẽro se ȉde z Drĩa vus fabrȉkine zdencȅ na brȏt prik Sāvȅ. Srĩdi Opačȉce i Draškovȉce je stãro korȉto Sȕkle.

nesvrš. [prez. jd. 1. opãdam, mn. 3. opãdaju/opãdadu, prid. rad. jd. m. opȁda] – padati, rušiti se • Lĩstje opȁda, tȁki bu zĩma.

m. [jd. G ȍpaka, mn. G ȍpakof] – 1. opanak, 2. stara, iznošena cipela • Hȍdi h nȉkakvomu zderãnumu ȍpaku.

svrš. [prez. jd. 1. opãdnem, mn. 3. opãdneju/opãdnedu, prid. rad. jd. m. opȁ, ž. opȁla] – pasti, srušiti se → spȁst, zapȁst • Opȁla je s krȕške i sȁ se je rezbȉla.

svrš. [prez. jd. 1. opčãram, mn. 3. opčãraju/opčãradu, prid. rad. jd. m. opčãra, prid. trp. jd. m. opčãran, ž. opčãrana] – opčiniti, opčarati • Opčãrala ga je zi svojȉmi rĩči. Kat sam vȉdiKjȁslice h cĩrkvi, bȉ sam opčãran kȁk su lĩpe.

pril. – nikako, uopće • Ȍpče se ne brȉgujem kak se bȕju dopelȁli nazȃj.

ž. [jd. G ȍpčine, mn. G ȍpčin(ih)] – 1. teritorijalno-upravna jedinica društva i države i zgrada u kojoj se obavljaju poslovi općine, 2. zajednica • Pri nãs je ȍpčina na Bȑdofcu.

prid. [ž. ȍpčinska] – koji pripada općini • Õf trȃnik je ȍpčinski.

m. [jd. G opčũtka, mn. G opčũtkof] – 1. psih. oblik doživljavanja koji, nasuprot objektivnom opažanju, izražava određeni emotivni odnos; osjećaj, 2. a. sposobnost da se osjeća; osjet (odnosi se na osjetila), b. fizički osjet 3. a. posebna emotivna reakcija, b. emotivna osjetljivost, 4. posebna sklonost čemu, 5. mišljenje, shvaćanje, osobito iracionalno • Ũn se nĩ oženȉ kat nĩma opčũtkof.

svrš. [prez. jd. 1. opernȁtim, mn. 3. opernȁtiju/opernȁtidu, prid. rad. jd. m. opernȁti] – 1. obrasti perjem, 2. pren. domoći se novca, obogatiti se, opernatiti (se) • Fȇjst su se opernȁtili kat su prȍdali grȕnt.

svrš. [prez. jd. 1. operũšam, mn. 3. operũšaju/operũšadu, prid. rad. jd. m. operũša, prid. trp. jd. m. operũšan, ž. operũšana] – 1. skinuti perušinu, 2. pren. pokrasti, opelješiti • Operũšali su ga h subȍtu na sajmȕ. Vnȉ se z birtȉje domȏm operũšan, zakȃrta je cĩlu plãču.

svrš i nesvrš. [prez. jd. 1. opetȕjem, mn. 3. opetȕjeju/opetȕjedu, prid. rad. jd. m. opetovȁ] – ponovno što učiniti, opet učiniti, činiti, ponovno reći, ponovno govoriti, ponavljati/ponoviti • Nȋkoji đãki su mõrali opetovȁt skȍrum sȁki rãzret čȉ se nĩsu ftȉli vučȉt.

nesvrš. [prez. jd. 1. ophãjam, mn. 3. ophãjaju/ophãjadu, prid. rad. jd. m. ophãja] – opisivati krug idući oko čega, obilaziti • Ophãjaš kak ȍko ontārȁ Mȃjke Bõže Bȉstričke.

pril. – na okomit način, okomito • Ščãp dȅni opickȇ vuz rȏžu kaj se bu spȉala.

prid. [ž. opȉkena] – 1. razg. koji je upravljen odozgo prema dolje; vertikalan, 2. mat. koji stoji pod kutom od 900 u odnosu na svoju podlogu, koji s njome čini pravi kut; okomit • Stũp je opȉken i okȏli jȅnga slãžemo sȇno i dȉlamo kopȉč.

nesvrš. [prez. jd. 1. opišẽvam, mn. 3. opišẽvaju/opišẽvadu, prid. rad. jd. m. opišȇva] – naznačiti, navesti svojstva, osobine, odlike, značajke koga ili čega, opisivati • Vrnȉli su se zi svȃrbe i cĩlo jȕtro opišẽvaju kȁj su jȉli i pȋli.

svrš. [prez. jd. 1. opkȁvim, mn. 3. opkȁviju/opkȁvidu, prid. rad. jd. m. opkȁvi] – snositi posljedice • Bȉ je h rẽštu i dobrȍ je opkȁvi kaj je krȁ.

nesvrš. [prez. jd. 1. opkoračẽvam, mn. 3. opkoračẽvaju/oploračẽvadu, prid. rad. jd. m. opkoračȇva] – opkoračivati, obilaziti nogama oko čega • Opkoračẽvaju pȍplin da vȉdiju kȕliko je dȅbe.

nesvrš. [prez. jd. 1. oplahĩvam, mn. 3. oplahĩvaju/oplahĩvadu, prid. rad. jd. m. oplahȋva] – ispirati, oplahnjivati • Rubjȇ oplahjĩvam h vȅlikomu vȁjglinu.

svrš. [prez. jd. 1. oplãhnem, mn. 3. oplãhneju/oplãhnedu, prid. rad. jd. m. oplãhni, prid. trp. jd. m. oplãhen, ž. oplãhena] – isprati, oplahnuti • Kat cãpje oplãhnem, mȅčem ga na štrȉk sȕšit. Rubjȇ je oplãheno, sȁt ga zižmĩčem i dȅnem sȗšit.

m. [G Oplȃznika] – toponim, mjesto u općini Marija Gorica • H Oplȃzniku se rȍdi pīsȁc Ȁnte Kȍvačič tẽri je pīsȁ hrvȁtske romãne.

m. [jd. G oplẽčka, mn. G oplẽčkof] – kratki ogrtač • Kat me zẽbe, oblĩčem si oplẽčak kaj mi grȉje plẽča.

svrš. [prez. jd. 1. oplȅndram, mn. 3. oplȅndraju/oplȅndradu, prid. rad. jd. m. oplendrȁ, prid. trp. jd. m. oplȅndran, ž. oplȅndrana] – opljačkati, zaplijeniti, orobiti • Lȁhko ga oplȅndraju kat se ne mȍre snãjt. Hȃmetum je oplȅndran, sȅ su mu zȇli.

svrš. [prez. jd. 1. opletẽm, mn. 3. opletẽju/opletẽdu, prid. rad. jd. m. oplȅ, prid. trp. jd. m. opletȅn, ž. opletȅna] – 1. obložiti onim što se plete (likom, konopom, plastičnom žicom), oplesti, 2. pren. udariti čime → plȅst • Či nĩsmo ftȉli poslũhnit, dȉda nas je oplȅ z bičȕm. Flȁše su na nȏvo opletȅne.