nesvrš. [prez. jd. 1. oslĩam, mn. 3. oslĩaju/oslĩadu, prid. rad. jd. m. oslĩas/oslĩjo] – obilaziti oko čega • Oslĩam oko štacũna i gledĩm šȏline tẽre bi ftȉ imȁt.

svrš. [prez. jd. 1. oslipĩm, mn. 3. oslipĩju/oslipĩdu, prid. rad. jd. m. oslīpȉ] – 1. oslijepiti koga, 2. oslijepiti, postati slijep • Oslīpȉ je, pak hȍdi z bĩlim ščãpum.

m. [jd. G osmākȁ, mn. G osmākȍf] – vlak koji dolazi i odlazi u 8 sati • Sȁki dȃn ȉdem na osmãka dȉlat h Zȁprešiče.

red. br. – osmi • Õsmi dȃn sam prehlajȅn.

ž. [jd. G osmolĩtke, mn. G osmolĩtki(h)] – osmogodišnja škola, osnovna škola, osmoljetka • Nȅgda su se sȁmo nektẽri đãki pȍkle osmolĩtke mȍgli ĩt dãle škȏlat.

svrš. [prez. jd. 1. osmodĩm, mn. 3. osmodĩju/osmodĩdu, prid. rad. jd. m. ȍsmodi, prid. trp. m. osmojȅna, ž. osmojȅna] – kratkotrajno izložiti slabu plamenu tako da se površinski spali • Kremenȁtlin se ȍsmodi, ne mȍrem ga jȉst. Osmojȅn komȃt mȇsa nẽčeju jȉst, mȏram ga hȉtit.

prid. [ž. osȍrna] – koji je grub, neugodan u ponašanju, pretjerano odrješit u razgovoru, osoran • Osȍran je i na sȁkoga se okãša.

svrš. [prez. jd. 1. osovĩm se, mn. 3. osovĩju/osovĩdu se, prid. rad. jd. m. ȍsovi se] – suprotstaviti se komu • Ȍsovi se na sũseda z gdim rĩčim, zanomȃ da ga nĩ vudrȉ.

pril. – koji je bez velikih vrijednosti i bez velikih mana, koji je između dobrog i lošeg, osrednji • Lȉtos je korȕza ȍsride rodĩla.

m. [jd. G ostȃka, mn. G ostȃkof] – ono što (pre)ostane nakon čega kao manji ili kraći dio; izvratak, kusur • Stojĩju pri stolȕ i gledĩju či bu kȁj ostȃkof ot kolãčof.

ž. [jd. G ostavȉne, mn. G ostavȋn] – materijalna i duhovna dobra koja ostaju nakon čije smrti, ostavština • Mojȁ ostavȉna je tȑsje i rȁ trȃnika.

svrš. [prez. jd. 1. ostȁvim (se), mn. 3. ostȁviju/ostȁvidu (se), prid. rad. jd. m. ostȁvi (se), prid. trp. jd. m. ostȁvlen, ž. ostȁvlena] – 1. a. odložiti što, b. okaniti se čega, 2. napustiti koga, 3. ostaviti u naslijeđe; ostaviti (se) • Ostȁvila sam se fȃjfaa.

m. [jd. G ostrȋška, mn. G ostrȋškof] – 1. prostor ispod krova kuće; tavan, 2. stambena prostorija pod krovom, soba na tavanu; mansarda • Z ostrȋška su z gnīzdȁ opȁli tȉči.

svrš. [prez. jd. 1. osũdim, mn. 3. osũdiju/osũdidu, prid. rad. jd. m. osũdi, prid. trp. jd. m. osũjen, ž. osũjena] – kojemu je izrečena osuda, osuđen • Osũjen je na trȋ lȉti rȅšta.

m. [jd. G osujenĩka, mn. G osujenĩkof] – onaj koji je osuđen, osuđenik • Pȕni su rȅšti osujenĩkof.

nesvrš. [prez. jd. 1. osujẽvam, mn. 3. osujẽvaju/osujẽvadu, prid. rad. jd. m. osujȇva] – 1. izražavati jasno neslaganje s čim, 2. a. proglašavati koga krivim; okrivljivati, b. određivati kaznu; osuđivati • Nȃjte ga mȃm osujȇvat i mrzȉt, nĩ ũn tȏ fkrȁ.

svrš. [prez. jd. 1. osũkam/osũčem (se), mn. 3. osũkaju/osũčeju (se), prid. rad. jd. m. osũkau/osũko (se), prid. trp. m. osũkan, ž. osũkana] – smršavjeti, oslabjeti, usukati se • Tȇleki dȕgo cȉcaju i krȁve se osũčeju. Tȁk je osũkan da mu se rẽbra vȉdiju.

svrš. [prez. jd. 1. osȕnem se, mn. 3. osȕneju/osȕnedu se, prid. rad. jd. m. osȕni se] – upaliti se, dobiti upalu • Čȉ se krȁve na vrȋme ne podȍjiju, vimȅna im se osȕneju.

svrš. [prez. jd. 1. osvojȁm, mn. 3. osvojȁju/osvojȁdu, prid. rad. jd. m. osvojȁ] – postati ohol, ne poštovati tuđe misli i prijedloge • Prȅveč se osvojȁ, sȅ dȉla po svojȅmu.

[jd. G ošišākȁ, mn. G ošišākȍf] – jelo koje su dobivali pastiri nakon blagdana Svih svetih • Nesẽm f kȏrbici ošišãk ovĩm kaj pãseju blȃgo.

[prez. jd. oškrȉnem, mn. 3. oškrȉneju/oškrȉnedu, imp. oškrȉni, prid. rad. jd. m. oškrȉni] – malo otvoriti • Oškrȉnem oblõčak i polũknem dȏ hȍdi po pũtu.

prid. [ž. oštrȁ] – 1. koji je izbrušen napravama za oštrenje, 2. koji je neugodan, snažan, hladan, 3. strog, 4. koji naglo zavija ili se uspinje, 5. koji je jasan; izoštren, oštar • Z brȋga dȅnes pũše õštri vȉtar.

ž. [jd. G ȍštete, mn. 3. ȍštetof] – naknada za učinjenu štetu, odšteta • Dȍbili buju ȍštetu kaj je tȕča potũkla sȕ šenȉcu.

ž. [jd. G oštrȉce, mn. 3. oštrȋc] – vrsta trave oštrih listova • Na oštrȉcu sam si pȑst porȉzo.