svrš. [prez. jd. 1. porȉžem (se), mn. 3. porȉžeju/porȉžedu (se), imp. jd. 2. porȉži, prid. rad. jd. m. porȉza (se), prid. trp. jd. m. porȉzan, ž. porȉzana] – 1. posjeći, 2. ozlijediti se oštrim predmetom; posjeći se, porezati (se) • Porȉza sam slȉvovo kĩtje kaj nȅ bu na sũsedof plȏt stūpljȁlo. Fȇjst me cȕka tã porȉzani pȃc.

m. [jd. G pōrȍda, mn. G pōrȍdof] – 1. rođenje (djeteta), 2. porođaj, 3. potomstvo; porod • Sȃm je kȁk pȑst, nĩma ni rȍda ni pōrȍda.

ž. [jd. G pȏruke, mn. G pȏruk(ih)] – čin sklapanja braka; vjenčanje • Mlãdenci su se na fȏrbȁglenu otpeljȁli h cĩrkvu na pȏruke.

svrš. [prez. jd. 1. poručĩm se, mn. 3. poručĩju/poručĩdu se, imp. jd. 2. porūčȉ se, prid. rad. jd. m. pȍruči se] – vjenčati se • Mlãdenci su se pȍručili h fȃrnoj cĩrkvi, a pȍkle je bȋla svȃrba h Kljūčȕ, h nõvomu vatrogãsnomu dõmu. Svȁti su pȋli, jȉli, igrȁli i tȃncali sȅ do jȕtra, a ȕnda se pãlila zorȁ.

svrš. [prez. jd. 1. porȕšim (se), mn. 3. porȕšiju/porȕšidu (se), imp. jd. 2. porȕši, prid. rad. jd. m. porȕši (se), prid. trp. jd. m. porȕšen, ž. porȕšena] – 1. srušiti sve redom, 2. fizički propasti; porušiti • Zȁde se je dvȋ lȉti fȇjst porȕši.

svrš. [prez. jd. 1. posadĩm, mn. 3. posadĩju/posadĩdu, prid. rad. jd. m. pȍsadi, mn. m. pȍsadili, ž. posadĩla, prid. trp. jd. m. posajȅn, ž. posajȅna] – staviti, zakopati korijen sadnice u zemlju; zasaditi, posaditi • Posadĩla sam lĩpe rȏže. Na Svẽtomu Krīžȕ smo pȍsadili pȍplin na mȉstu stãroga pri tẽromu je pīsȁ Štȅfek Jakševãčef.

svrš. [prez. jd. 1. posȁhnem, mn. 3. posȁhneju/posȁhnedu, prid. rad. jd. m. posahnȉ] – izgubiti svježinu, boju; uvenuti • Či ne zalĩvaš, sȁ povrtnĩna mȍre posahnȉt.

svrš. [prez. jd. 1. posãknem se, mn. 3. posãkneju/posãknedu se, prid. rad. jd. m. posāknȉ se] – izgubiti ravnotežu, posrnuti; poskliznuti se → posmaknȉt se • Na snĩgu sam se posāknȉ i opȁ.

m. [jd. G poslȁ, mn. G poslȏf] – rad, posao • Jȕtri pȍjem za poslȕm.

svrš. [prez. jd. 1. posȃgam, mn. 3. posȃgaju/posȃgadu, imp. jd. 2. posȃgaj, prid. rad. jd. m. posȃuga, prid. trp. jd. m. posȃgan, ž. posȃgana] – sisanjem uvući; usisati → sȃgat • Sȁt sam posȃgala, a tĩ mȃm smetĩš! Sȅ je pometȅno i posȃugano.

svrš. [prez. jd. 1. poščĩm se, mn. 3. poščĩju/poščĩdu se, imp. jd. 2. poščȉ, prid. rad. jd. m. pȍsca se, prid. trp. jd. m. poscãn, ž. poscānȁ] – ispustiti mokraću; urinirati; pomokriti se → scȁt • Pȅs se pȍsca zus plȏt. Dȅ preslīčȉ dȅčeca, sȁf je poscãn!

prid. [ž. posȇbna] – koji se razlikuje od ostalih; poseban • Dȍšla je z grȃda i nȉkak nam zglẽda posȇbna.

pril. – 1. na poseban način, posebno, 2. više nego što je potrebno, vrlo • Kat se tȅliči mȁlo odmkneju, ȕnda ih bȕmo dȉli posȇbno ot krȃf.

nevrš. [prez. jd. 1. posečĩvam, mn. 3. posečĩvaju/posečĩvadu, prid. rad. jd. m. posečīvȁ] – dolaziti komu u posjet; pohoditi, posjećivati • Bȍl rĩtko posečĩvam kȗme, nĩmam cȁjta kȁm ĩt.

svrš. [prez. jd. 1. posẽgnem, mn. 3. posẽgneju/posẽgnedu, imp. jd. 2. posēgnȉ, prid. rad. jd. m. posēgnȉ] – pružiti ruku za čim; posegnuti • Posēgnȉ na lȃštricu, ȉmaš dȕglje rȗke nek jã!

pril. – 1. odijeljeno od drugih ili drugog čega; izolirano, 2. ističući se, izdvajajući, osobito, posebice, posebno • Ne spĩju skȕp, sȁko dītȅ spĩ pȏsep.

nesvrš. [prez. jd. 1. posẽžem, mn. 3. posẽžeju/posẽžedu, imp. jd. 2. posēžȉ, prid. rad. jd. m. posēzȁ] – pružati ruku za čim; posezati • Tĩ buš stȁ tȁm i posēžȉ za kĩtjem.

svrš. [prez. jd. 1. posĩčem, mn. 3. posĩčeju/posĩčedu, imp. jd. 2. posīčȉ, prid. rad. jd. m. posȉka, prid. trp. jd. m. posȉčen, ž. posȉčena] – sijekući oboriti; posjeći • Posĩčeju vrbȏvo kĩtje i pletẽju kȏrbe. Sȅ je kĩtje posȉčeno, ostȁ je sȁmo trūpȁc.

svrš. [prez. jd. 1. posȉjem, mn. 3. posȉjeju/posȉjedu, imp. jd. 2. posȋ, prid. rad. jd. m. posȉja, prid. trp. jd. m. posȉjan, ž. posȉjana] – baciti sjeme na zemlju pripremljenu za sjetvu; posijati • Ščȅra smo na ledȉni posȉjali šenȉcu. Tã ledȉna je ščȅra posȉjana.

s zb. [mn. G posȋ] – ljuske samljevenog zrnja žita koje se sijanjem odvajaju od brašna; mekinje → mekȋe, mekine • Kadȏ se s posȋam zmĩša, svȋe ga pojĩdu.

svrš. [prez. jd. 1. posȉpam, mn. 3. posȉpaju/posȉpadu, imp. jd. 2. posȉpaj, prid. rad. jd. m. posȉpa] – nešto sipko istresti po površini čega; posipati • Spȅkla sam kȕglof, sȁt bum ga posȉpala zi štȃpcȕkorum.

nesvrš. [prez. jd. 1. posipãvam, mn. 3. posipãvaju/posipãvadu, prid. rad. jd. m. posipȃva] – nešto sipko istresati po površini čega; posipavati → posȉpat • Snȋk je opȁ pak posipãvaju cȉstu.

svrš. [prez. jd. 1. posivĩm, mn. 3. posivĩju/posivĩdu, prid. rad. jd. m. posīvȉ] –postati sivim, sijedim; posijediti • Kȁt mi lȃsi posivĩju, mȃm ih pofȃrbam.

prid. [ž. poskȍčna] – koji umije nešto dobro izvesti, obaviti; vješt, spretan • Poskȍčan je, sȅ mȍre naprȁvit.