ž. [jd. G põtsmoke, mn. G põtsmok(i)] – naprava za prijevoz pluga • Plȕge na ledȉnu pȅljamo na põtsmoki.

svrš. [prez. jd. 1. potšȋšam (se), mn. 3. potšȋšaju/potšȋšadu (se), imp. jd. 2. potšȋšaj, prid. rad. jd. m. potšȋša (se), prid. trp. jd. m. potšȋšan, ž. potšȋšana] – 1. podrezati kosu ili bradu, 2. odsjeći runo, kostrijet ili travu; podšišati • Potšȋšala si je lȃsi, sȁt zgledĩ kȁk dȅčec. Vȉš kȁk si lĩpi sȁt kat si potšȋšan.

svrš. [prez. jd. 1. potšpȉčim, mn. 3. potšpȉčiju/potšpȉčidu, imp. jd. 2. potšpȉči, prid. rad. jd. m. potšpȉči, prid. trp. jd. m. potšpȉčen, ž. potšpȉčena] – napraviti oštar vrh; naoštriti u šiljak → podoštrȉt • Z vȉakum potšpȉčim kocȅ za pȁžulj kolȉt. Sȉ su kocȉ potšpȉčeni, mȍremo ĩt kolȉt paradȁjs.

svrš. [prez. jd. 1. potšprȃjcam, mn. 3. potšprȃjcaju/potšprȃjcadu, imp. jd. 2. potšprȃjcaj, prid. rad. jd. m. potšprȃjca, prid. trp. jd. m. potšprȃjcan, ž. potšprȃjcana] – staviti potporu, poduprijeti, staviti što kao oslonac čemu • Trȋba potšprȃjcat slȉvove kȉte kȁj je fȇjst rodȉla. Šȁlunk je potšprȃjcan, mȍremo ĩt pitonȋrat dẽku.

svrš. [prez. jd. 1. potũčem, mn. 3. potũčeju/potũčedu, imp. jd. 2. potũči, prid. rad. jd. m. potũka, prid. trp. jd. m. potȕčen, ž. potȕčena] – 1. sve uništiti (o tuči), potući, 2. poglačati, ispeglati • Potũkla sam s pȇglum sȅ cãpe kȁj sam ščȅra oprãla. Sȁ je korȕza na ledȉni potȕčena, nĩ nȉti jednȍ batvȍ ostȁlo.

nesvrš. [prez. jd. 1. potȕhl(j)am, mn. 3. potȕhl(j)aju/potȕhl(j)adu, imp. jd. 2. potuhl(j)ȁj, prid. rad. jd. m. potuhl(j)ȁ, prid. trp. jd. m. potȕhl(j)an, ž. potȕhl(j)ana] – zakapati, zatvarati → tuhlȁt • Ȍse su se zavlĩkle v lȕku, bȕm u potuhljȁ kȁj nȅ buju zȉšle vȃn.

svrš. [prez. jd. l. potũlim (se), 3. potũliju/potũlidu (se), imp. jd. 2. potūlȉ, prid. rad. jd. m. potūlȉ (se), prid. trp. jd. m. potũlen, ž. potũlena] – 1. pren. utući, 2. pren. snužditi se • Decȁ se potũliju čȉ im dȏ zȅme mũticu. Zgȉni mu je pȅs pak je fȇjst potũlen.

svrš. [prez. jd. 1. potȗmplam, mn. 3. potȗmplaju/potȗmpladu, imp. jd. 2. potȗmplaj, prid. rad. jd. m. potȗmpla, prid. trp. jd. m. potȗmplan, ž. potȗmplana] – staviti potplat, pođoniti • Šȍštar mi je potȗmpla šȏline, sȁt bum ih nosȉ jȍš lȉto dãn. Nȅ zna popĩvat, ȉma potȗmplana vũha.

m. [G Podvȑbofčaka] – toponim • Potvȑbofščak je brižȋčak h Šenkȏfcu napletȅn s tȑsjem ispot Rȇsovoga do glãvne cȉste.

svrš. [prez. jd. 1. povȁdim, mn. 3. povȁdiju/povȁdidu, imp. jd. 2. povȁdi, prid. rad. jd. m. povȁdi, prid. trp. jd. m. povajȅn, ž. povajȅna] – povaditi → vȁdit • Povȁdili smo sȁf krumpĩr z ledȉne. Sȁf je krumpĩr povajȅn, gotȍvi smo.

ž. [jd. G povagãnke, mn. G povagãnki] – stara mjera za obujam, pola vagana → vagȁn • Dopelȁ sam povagãnku mȇle z mȅlina.

svrš. [prez. jd. 1. povȅ(h)nem, mn. 3. povȅ(h)neju/povȅ(h)nedu, prid. rad. jd. m. pove(h)nȉ, prid. trp. jd. m. povȅhen, ž. povȅhena] – 1. izgubiti svježinu; usahnuti, 2. pren. izgubiti snagu, zdravlje, fizički slabiti; uvenuti • Sȅ su se rȏže povehnȉle kaj ih nĩsi zȁlija ščȅra. Šalȃta je sȁ povȅhena od vručīnȅ.

svrš. [prez. jd. 1. povȇnčam se, mn. 3. povȇnčaju se/povȇnčadu se; prid. rad. jd. m. povȇnča se] – sklopiti brak, vjenčati se • Brdovẽčki pȍp nas je pret jedanȃjst lȋt povȇnča.

svrš. [prez. jd. 1. povȅrim se, mn. 3. povȅriju se/povȅridu se, imp. jd. 2. povȅri, prid. rad. jd. m. povȅri, prid. trp. jd. m. povȅren, ž. povȅrena] – nekomu odati svoju tajnu, imati u nekoga povjerenje; povjeriti se • Nȉkaj me jȃko tiščĩ, a ne mȍrem tõ nȉkomu povīdȁt, sȁmo se bum tȅbi povȅri.

svrš. [prez. jd. 1. povȅrujem, mn. 3. povȅrujeju/povȅrujedu, prid. rad. jd. m. pȍverova] – prihvatiti koji izjavu kao istinitu; povjerovati • Tõ nĩ za poverovȁt kȁk su jȃko tȉkušni.

svrš. [prez. jd. 1. povẽžem, mn. 3. povẽžeju/povẽžedu, prid. rad. jd. m. povēzȁ, prid. trp. jd. m. povẽzan, ž. povẽzana] – vezanjem učvrstiti; povezati • Povēzȁli smo ščȅra sȅ tȑsje z lȉkum. Sȉ su snopȉ korȕznice povẽzani i slȍženi h rȁstave.

s. [jd. G povĩdaa] – izražavanje riječima, govorenje, kazivanje • Obečãstila ga je zi svojȉm gdim povĩdaem.

svrš. i nesvrš. [prez. jd. 1. povĩdam, mn. 3. povĩdaju/povĩdadu, imp. jd. 2. povȉ/povĩdaj, prid. rad. jd. m. povīdȁ] – priopćiti/priopćavati što riječima ili kakvim drugim znakovima; kazati, reći • Povĩdaju da bu jȕtri opȁ snȋk.

nesvrš. [prez. jd. 1. povidãvam, mn. 3. povidãvaju/povidãvadu, prid. rad. jd. m. povidāvȁ] – pripovijedati, pričati, govoriti • Fȕrt povidãvaju kȁk je ũn imȁ fȑčkaste lȃsi kȁt je bȉ dȅčec.

nesvrš. [prez. jd. 1. povĩjam, mn. 3. povĩjaju/povĩjadu, prid. rad. jd. m. povījȁ] – zamotavati dijete u pelene ili povoj • Dītȅ si povĩjam i dȅnem ga spȃt.

s. [jd. G povȉsla, mn. G povȉslof] – smotuljak konopljine pređe; povjesmo → prȅja, povrīslȍ • Dȉla sam povȉslo na prȅslicu i ž ȅnga vlĩkla prȅju.

svrš. [prez. jd. 1. povĩšam, mn. 3. povĩšaju/povĩšadu, prid. rad. jd. m. povīšȁ] – okačiti što; povješati • Rubjȇ povĩšam h dvorȉšču na štrȉk.

svrš. [prez. jd. 1. povĩm, mn. 3. povĩju/povĩdu, imp. jd. 2. povȋ, prid. rad. jd. m. povȉ, prid. trp. jd. m. povĩt, ž. povĩta] – zamotati dijete u pelene ili povoj • Dītȅ je na frȉško povĩto, mȍreš ga dȉt spȃt.

svrš. [prez. jd. 1. povlĩčem, mn. 3. povlĩčeju/povlĩčedu, imp. jd. 2. povlĩči, prid. rad. jd. m. povlĩka] – povući ne odvajajući od površine; povući • Krȁve ne mȍreju h brȋk povlĩč tȕliko drĩvja.