svrš. [jd. G požderẽm (se), mn. G požderẽju/požderẽdu (se), prid. rad. jd. m. pȍždera (se)] – 1. a. pogr. pohlepno, halapljivo i previše pojesti, b. potrošiti suviše vremena, novca, materijala za izradu i sl.; progutati, uništiti, 2. uzrujati, iznervirati, naljutiti, 3. a. izjesti se brigom, b. međusobno se uništiti, 4. pojesti (za neke životinje, ob. zvijeri); žderati → požrȉt, ždȅrat (se) • Nĩs tõ naprȁvi kȁt sam trȅba, žĩf se bum pȍždera.

svrš. [prez. jd. 1. poželĩm, mn. 3. poželĩju/poželĩdu, prid. rad. jd. m. poželȉ] – osjetiti želju za kim ili čim; poželjeti • Stãra mȁma si je poželȉla jȉst cvrtjȇ pak sam oj spȅkla.

svrš. [prez. mn. 1. požȅnimu, 3. požȅniju/požȅnidu, prid. rad. jd. m. poženȉ] – oženiti sve redom, oženiti se svi redom; poženiti • Sȉ su se dȅčki h selȕ poženȉli.

m. [jd. G požerākȁ, mn. G požerākȍf] – gornji dio dušnika; grkljan • H požerãk mi se zapȉknila koščĩčka.

m. [jd. G požerīčkȁ, mn. G požerīčkȍf] – gutljaj pića • Dȅ mi jȅn požerĩčak rȁkje!

m. [jd. G požerūhȁ, mn. G požerūhȍf] – 1. proždrljivac, 2. lakoma osoba • Tȍmu požerūhȕ nȉgdar nĩ dȍst.

svrš. [prez. jd. 1. požȁem, mn. 3. požȁeju/požȁedu, imp. jd. 2. požaȉ, prid. rad. jd. m. požȅ, prid. trp. jd. m. požẽt, ž. požētȁ] – 1. srpom posjeći stabljike žita s klasjem, pobrati, skinuti žito 2. pren. ubrati plodove rada; požeti → žȅt • Ščȅra smo požȅli sȕ šenȉcu. Šenȉca je sȁ požētȁ i posprȃvlena.

s. [G Požgȁjevoga] – toponim • Požgȁjevo je trȃnik h Šenkȏfcu vuz glãvnu cȉstu prȁma Harmȉci.

svrš. [prez. jd. 1. požȉem, mn. 3. požȉeju/požȉedu, imp. jd. 2. požȋ, prid. rad. jd. m. požȉa] – srpom posjeći travu, korov, drač • Bȁbe su rȁno h jȗtro ȉšle požȉat drȁč h tȑsje.

svrš. [prez. jd. 1. poživĩm, mn. 3. poživĩju/poživĩdu, prid. rad. jd. m. požīvȉ] – održati u životu; poživjeti • Dȅ si popȋ, Bȏk te poživĩ!

prid. [ž. požmānȁ] – kojemu se spava, koji je sanjiv; pospan • Kȏmaj gledĩ kȁk je požmãn.

prid. [ž. požrĩčna] – koji mnogo i pohlepno jede; nezasitan, proždrljiv • Prȅveč je požrĩčan, sȅ bi pojȉ.

svrš. [prez. jd. 1. požerẽm, mn. 3. požerẽju/požerẽdu, prid. rad. jd. m. pȍžr] – pogr. lakomo, pohlepno, halapljivo pojesti, požderati → poždȅrat • Tõ su prãvi gȍsti, sȅ nam bȕju pȍžrli!

svrš. [prez. jd. 1. požutĩm, mn. 3. požutĩju/požutĩdu, prid. rad. jd. m. požūtȉ] – postati žut; požutjeti • Lĩstje je čȉst požūtȉlo.

svrš. [prez. jd. 1. požvȅplim, mn. 3. požvȅpliju/požvȅplidu, imp. jd. 2. požvepli, prid. rad. jd. m. pȍžvepli, prid. trp. jd. m. požvȅplen, ž. požvȅplena] – pokaditi sumporom; posumporiti → žveplȉt • Sȅ smo vȏže požveplȉli, mȍre vĩno ĩt h ȋh. Vȏžica je požvȅplena, kaj se vīnȍ nȅ bu prevnȉlo.

ž. [jd. G prȁčke, mn. G prȁčkih] – jednostavna naprava od rašlji, drška i gumene trake koja zatezanjem i naglim puštanjem gume izbacuje predmet pridržavan gumom; praćka • S prȁčkum je zdrȍbi oblȍk.

m. [jd. G prȁčovȉka, mn. G prȁčovȉkof] – predak današnjeg čovjeka; pračovjek • Na vrhȕ brȋga su skopȁli prȁčovȉka.

m. [jd. G prȁdȉde, mn. G prȁdȉdof] – djedov otac; pradjed • Nȁš prȁdȉda povĩda da se prȋ lȉpše žĩvilo.

pril. – kako odgovara pravu, pravdi, pravo • Prȁf da si mũčala, da nĩsi nȉš povȉdala!

prid. [ž. prafcātȁ] – pravi • Tȃ pištȏla je prafcātȁ, mȍre strilȉt.

pril. – 1. uistinu; ustvari, 2. mora se priznati, ipak, sve u svemu; zapravo • Prȁfzaprȁf i nȅ znam kadȏ mi je tȏ povȉda.

ž. [jd. G prȁhe, mn. G prȁhih] – dobro usitnjena zemlja pripremljena za sijanje i sadnju • Prȁha je, bu se mȍglo lȋpo sȉjat i sadȉt.

m. [jd. G prȃjza, mn. G prȃjzof] – glup čovjek • Tã prȃjs se h nȉš ne rȁzme.

s. [jd. G prāȁ] – 1. čin kojim se što pere; pranje, 2. prodika • Kȋkla ti je za prāȅ.