m. [jd. G siromākȁ, mn. G siromākȍf] – 1. siromah, bijednik, jadnik; siromašan čovjek, 2. pren. onaj koji je za žaljenje, koji izaziva sažaljenje • Siromãk, nĩma nȉgdi nȉš.

prid. [ž. siromȁšna] – 1. siromašan, ubog, sirot, koji oskudijeva sredstvima za život, 2. koji ima čega u maloj mjeri, oskudan • Siromȁšni su, kȏmaj ȉmaju za jȉst.

ž. [jd. G sirȍte, mn. G sirȏt/sirȍtih] – sirota, jadnica, bijedna žena • Sirȍta, mōrȁla je sāmȁ othrānȉt petorȍ decẽ.

ž. [jd. G sirȍtie, mn. G sirȍti] – 1. sirotinja, stanje onoga koji je vrlo siromašan, koji je u velikoj bijedi; mizerija, siromaštvo, siromaština, 2. jadnik, bijednik, siromah, 3. pren. neznalica, onaj koji je nesposoban • Sirȍtia, i Bȍgu si teškȁ!

pril. – na siromašan način, sirotinjski • Niktẽri ljȗdi živĩju sirotȋski.

s. [jd. G sirotȉšča, mn. G sirotȋšč] – sirotište, ustanova za smještanje i odgajanje siročadi • Otpeljȁli su ga f sirotȉšče kat su mu sȉ hmȓli.

ž. [jd. G sȉrutke] – sirutka, nakisela tekućina koja se izdvaja iz mlijeka u procesu sirenja • Sȉrutku su pȋli unĩ kaj su imȁli betẽžna jẽtra.

m. pl. t. [G Sȉsvetof] – blagdan Svih svetih → Sȅsvete • Na Sȉsvete smo nosȉli rȏže na grõbje.

prid. [ž. sȉta] – sit, koji nije gladan • Ne mȍrem vȅč jȉst, sȉt sam. Sȉt lȁčnomu ne vȅruje.

m. [jd. G sīdȁ, mn. G sīdȍf] – mjesto gdje kokoši nesu jaja • Zi sīdȁ sam donȅso jedanȃjst jȃjc.

m. [G Sitīnȉh] – toponim • Sitīnȅ su ledȉne prȉk štrȅke h Drĩu.

prid. [ž. sitničȃva] – koji se previše obazire na sitnice, koji robuje sitnicama, pedantan, sitničav • Sȅ mu mõra bȉt na mȉstu, tȁk je jȃko sitničȃf.

nesvrš. [prez. jd. 1. sitničãrim, mn. 3. sitničãriju/sitničãridu, imp. jd. 2. sitničārȉ, prid. rad. jd. m. sitničārȉ] – cjepidlačiti, gubiti se u sitnicama pri razmatranju čega, biti sitničav, biti cjepidlaka • Nãj za sȁko tȕliko sitničārȉt.

s. [G sȉta] – pomagalo ili mehanička naprava za prosijavanje brašna i drugih sipkih tvari, sito • Na sȉto sȉjem mȇlu.

ž. [jd. G Sȉve, mn. G Sȉvih] – ime za kravu • Imȁli smo dvȋ krȁvice, jednȁ se zvãla Sȉva, drȕga je bȋla Cvȉta.

nesvrš. [prez. jd. 1. sĩvim, mn. 3. sĩviju/sĩvidu, prid. rad. jd. m. sĩvi] – 1. postajati siv, 2. sijediti (o kosi) → sĩf • Odjempũt sam pȍče sĩvit.

m. [jd. G sȉvoe, mn. G sȉvoih] – 1. vol sive dlake, 2. pren. onaj koji teško radi • Dȉlam kȁj sȉvoa.

svrš. [prez. jd. 1. sjȁtim se, mn. 3. sjȁtiju/sjȁtidu se, prid. rad. jd. m. sjȁti] – skupiti se • Sȉ se najempũt sjȁtiju da čȕjeju kȁj se spomȉnamo.

nesvrš. [prez. jd. 1. skãčem, mn. 3. skãčeju/skãčedu, imp. jd. 2. skāčȉ, prid. rad. jd. m. skākȁ] – skakati • Skačẽju kȁj stȏ vragȏf.

svrš. [prez. jd. 1. skalabȃjsam, mn. 3. skalabȃjsaju/skalabȃjsadu, imp. jd. 2. skalabȃjsaj, prid. rad. jd. m. skalabȃjsa, prid. trp. jd. m. skalabȃjsan, ž. skalabȃjsana] – brzo napraviti, obaviti posao → kalabȃjsat • Tõ je bȑš skalabȃjsa pak je mȃm prȅša. Posȁ je skalabȃjsan, mȍremo se ĩt počīvȁt.

svrš. [prez. jd. 1. skalabẽčim, mn. 3. skalabẽčiju/skalabẽčidu, imp. jd. 2. skalabēčȉ, prid. rad. jd. m. skalabēčȉ] – iskolačiti (oči) • Tȁk skalabẽčiju ȍči kȁk da me nĩsu nȉgdar vȉdli.

svrš. [prez. jd. 1. skalabȕrim, mn. 3. skalabȕriju/skalabȕridu, prid. rad. jd. m. skalabȕri, prid. trp. jd. m. skalabȕren, ž. skalabȕrena] – napraviti nešto na brzinu, površno • Nĩmam cȁjta kȕhat, pak nȉkaj bȑš skalabȕrim. Tã ti je obȉt sȁmo skalabȕren, nȉš nĩ prȁf priprȃvleno.

svrš. [prez. jd. 1. skãlam, mn. 3. skãlaju/skãladu, imp. jd. 2. skālȁj, prid. rad. jd. m. skālȁ, prid. trp. jd. m. skãlan, ž. skãlana] – rascijepati po dužini (gredu; trupac, voćku ili plod, npr. breskvu), razdvojiti, iscijepati, iskalati → kālȁt • Skãlali smo sȁ drvȁ kȁj bȕmo kūrȉli cĩlu zȋmu. Sȁ su drvȁ skãlana, složȉli bumo ih nãj se sušĩju.

nesvrš. [prez. jd. 1. skãpam, mn. 3. skãpaju/skãpadu, imp. jd. 2. skãpaj, prid. rad. jd. m. skāpȁ] – vaditi kopanjem, iskapati • Jȕtri pȍjemo skāpȁt krumpĩr na ledȉnu.