nesvrš. [prez. jd. 1. slȁžem, mn. 3. slȁžeju/slȁžedu, imp. jd. 2. slāžȉ, prid. rad. jd. m. slȁga] – 1. slagati, redati, 2. činiti cjelinu sastavljanjem dijelova, 2. okupljati se, združivati se za kakav pothvat; usuglašavati se oko kakvog pitanja • Slȁgala sam rubjȇ cĩlo jȕtro.

m. [jd. G slȃka, mn. G slȃkof] – vrsta korova, slak • Od drȁča slȃka ne vȉdi se ni jednȍ batvȍ korȕze.

ž. [G slȁme] – 1. osušene stabljike žitarica i biljaka mahunarki koje ostaju poslije vršidbe i izdvajanja sjemena • Posprȁvili smo sȕ slȁmu, imȁli bumo kȁj štrȁjit.

prid. [ž. slamnȃta] – koji je od slame, slamnat • H Sanȍboru sam si kũpi slamnȃti škrlãk kaj bum imȁ kat pȍjem na ledȉnu.

prid. [ž. slānȁ] – 1. slan, koji ima okus soli, 2. usoljen, začinjen solju i dovoljno slan (o jelu) • Jūhȁ mi nĩ bȋla dȍst slānȁ, mōrȁ sam dȉt jȍš sȍli.

prid. [ž. slȁba] – 1. slab, koji je male snage, koji nije jaka tijela (o čovjeku i životinji), 2. koji nije postojana karaktera, koji nije jake volje, 3. koji ne raspolaže jakom vlašću i utjecajem, 4. koji nešto slabo poznaje, nedovoljno stručan • Dȅnes je pȁdala čȉst slȁba gȍdina.

prid. [ž. slãtka] – 1. sladak, koji ima okus šećera ili meda, 2. pren. ugodan, 3. ljubak, umiljat, simpatičan, 4. pretjerano ljubazan • Pȕcica je bȁš slãtka tȁk oblȉčena.

m. – varijante muškog imena Slavko, Vjekoslav • Slāvȅ ȉma dvȃ koȁ.

m. [jd. G slavīčkȁ, mn. G slavīčkȍf] – vrsta ptice pjevice, slavuj • Slavīčȅk sidĩ na orȉhovoj kȉti i popĩva. Oj slavīčȅk, drõbni tȋček, tĩ nȃjlȉpše znãš kȁj se rȍdi drãgi Sȉnek na Božȉčnu nȏč.

nesvrš. [prez. jd. 1. slãvim, mn. 3. slãviju/slãvidu, imp. jd. 2. slãvi, prid. rad. jd. m. slãvi] – 1. slaviti, obilježavati važan događaj, 2. odavati počast u obliku postojećih i prikladnih običaja nekom događaju, svecu, osobi itd. • H nedȉlu smo slãvili dȃn kad nam se nȁrodi dȅčec.

m. [jd. G slȇza, mn. G slȇzof] – sljez, vrsta ljekovite zeljaste biljke • H patĩki sam kūpȉ slȇza za mõj betȅk.

prid. [ž. sličnȁ] – sličan, koji je nalik, koji ima približno jednaka svojstva • Tĩ dvȃ su tȁk slȉčni, kȁk da su si brȁti.

ž. [jd. G slȉčuhe, mn. G slȉčuh(ih)] – 1. klizaljka, cipela s metalnom oštricom za kretanje po ledu → sklȉčuha, šlȉčuha • Nȉgda decȁ nĩsu imȁla slȉčuhe, al su se jednãk slȉčuhali na zmȑženom potȍku.

nesvrš. [prez. jd. 1. slȉčuham se, mn. 3. slȉčuhaju/slȉčuhadu se, imp. jd. 2. slȉčuhaj se, prid. rad. jd. m. slȉčuha] – klizati se, kretati se po ledu pomoću klizaljki → sklȉčuhat se • Kȏmaj smo čȅkali kaj se stãra Sȕkla zmȑznila, kaj smo se slȉčuhali.

nesvrš. [prez. jd. 1. slĩfkam/slĩfčem, mn. 3. slĩfkaju/slĩfkadu/slĩfčeju/slĩfčedu, imp. jd. 2. slīfčȉ, prid. rad. jd. m. slīfkȁ] – jaukati → jāfkȁt, skȅkat • Nãj tȕliko slīfkȁt, sȅ bu sȅlo na svojȅ mȉsto.

ž. [jd. G slȉke, mn. G slȋk] – slika • Na zĩdim vȉsiju lĩpe slȉke.

m. [jd. G slikārȁ, mn. G slikārȍf] – onaj koji izrađuje slike, osobito umjetnik ili dekorater, slikar • Nȁš slikãr Mȉško je sidȉ pri Sȕkli i slȉka.

prid. [ž. slȉnava] – 1. koji je umrljan slinom, 2. mlad, neiskusan, zelen, balav; slinav • Nȉš nãj pȁmetovat, jȍš si slȉnaf.

ž. [jd. G slȉnafke, mn. G slȉnafki(h)] – vrsta virusne bolesti stoke, slinavka • Živinãr je donȅso vrãštvo, krȁva ȉma slȉnafku.

m. [jd. G slȉnafca, mn. G slȉnafcof] – 1. slinavac, onaj koji slini, 2. pren. onaj koji stalno jadikuje, tuži se, cvili, plačljivko • Ne mȍrem poslȕšat tȍga slȉnafca kak sȁmo cmolĩ i cvĩli.

nesvrš. [prez. jd. 1. slȉnim, mn. 3. slȉniju/slȉnidu, imp. jd. 2. slȉni, prid. rad. jd. m. slȉni] – 1. sliniti, puštati sline, 2. plakati, 3. dosađivati, 4. vrlo malo padati (kiša); • Ne mȍrem ih stȉrat, a slȉniju mi tȗ cĩlo vrȋme.

prid. [ž. slīpȁ, s. slȋpo, odr. m. slĩpi] – koji ne vidi, koji je izgubio vid, slijep • Slȋp je i nȍsi čne očãle.

m. [jd. G slīpcȁ, mn. G slīpcȍf] – koji je slijep na oba oka, slijepac • Slīpȁc hȍdi z bĩlim ščãpum.

m. [jd. G slipȉča, mn. G slipȉčof] – sljepić, vrsta guštera iz porodice sljepića, zakržljalih nogu • Z gmja je splȁzi jȅn slipȉč.