spužvȁ

ž. [jd. G spužvẽ, mn. G spužvĩ] – spužva • Ȍdi namočȉ spužvȕ pak opērȉ stȁklo.

srablȉf (srabljȉf)

prid. [ž. srabl(j)ȉva] – koji ima svrab, svrabljiv → srȃpSȉ bežĩju ot ẽ, srabljȉva je.

srȁčka

ž. [jd. G srȁčki, mn. G srȁčkih] – učestalo pražnjenje crijeva u obliku vrlo rijetke, katkad i krvave stolice, proljev • Jȉ sam grȉžavo sadjȇ pak ȉmam srȁčku.

srȁka

ž. [jd. G srȁke, mn. G srȁki] – svraka, vrsta ptice iz porodice vrana • Srȁka ȉma pĩsano pẽrje.

srȁkin

prid. [ž. srȁkina] – koji se odnosi na svraku, svračji • Srȁkino gnĩzdo je vȉsoko tȁm na drȋvu.

srȃm

m. [jd. G srȃma, mn. G srȃmof] – 1. sram, stid, nelagoda izazvana stidljivošću ili krivnjom 2. sramežljivost, zbunjenost, 3. ono što sramoti, sramota • Kȁk te nĩ srȃm? Tĩ zbȉljam nȋmaš nȉti mãko srȃma kat tȏ povĩdaš.

sramẽči

prid. [ž. sramẽča] – koji ima izražen osjećaj stida, stidljiv • Ũn sȁmo mučĩ, jȃko je sramẽči.

sramežlȉf

prid. [ž. sramežlȉva] – stidljiv, sramežljiv → sramẽčiDȅčec je sramežlȉf, ne ȕfa se zẽt cȕkora.

sramȍta

ž. [jd. G sramotẽ, mn. G sramotĩ] – 1. nečastan čin, čin koji posramljuje, 2. dubok, jak osjećaj srama; sramota • Tȏ kaj si naprȁvi nĩ grĩh, al je sramȍta.

srȃp

m. [jd. G srȃba, mn. G srȃbof] – parazitska kožna bolest s jakim svrbežom; šuga, svrab • Fȍrt se čȅše po tȋlu, ȉma srȃp.

sbȉt

nesvrš. [prez. jd. 1. srbĩm, mn. 3. srbĩju/srbĩdu, prid. rad. jd. m. sbȉ] – mučiti zadavanjem neugodnog osjećaja na koži, kao od svraba (koji se ublažava češanjem), svrbjeti • Cilĩju mi krȁste pak me srbĩju.

srbočȉka

ž. [jd. G srbočȉke, mn. G srbočȋk] – svrbež → srbečȉcaDȍbi sam nȉkakvu srbočȉku ot trãf.

sȑce

s. [jd. G sȑca, mn. G sc/sȑcih] – 1. srce, 2. unutarnji dio biljke, srčika, sredina, srž, 3. pren. draga osoba, 4. pren. dio koji se smatra bitnim • Kȁj ȉmaju sȑca tȏ sȅ dȉlat?

sȑček

m. umanj. [jd. G sȑčeka, mn. G sȑčekof] – malo srce, srce od milja • Sȑček mãli, kȁk je slãtki!

sȑčeko

s. umanj. [jd. G sȑčeka, mn. G sȑčekof] – malo srce, srce od milja • Tĩ si mojȅ sȑčeko!

sȑčenica

ž. [jd. G sȑčenice, mn. G sȑčenic] – okruglo drvo koje spaja kotače na seljačkim kolima, srčanica • Na zȁde kotãče je dȉta nõva sȑčenica.

sȑčeki (sȑčika)

ž. [jd. G sȑčike, mn. G sȑčik] – vrsta cvijeta u obliku srca • Zȁtrli smo si sȑčeke, a tȁk su bȋli lĩpi.

sdȉt (se)

nesvrš. [prez. jd. 1. sdim (se), mn. 3. sdiju/sdidu (se), prid. rad. jd. m. sdȉ (se)] – 1. ljutiti, izazivati čiju srdžbu, 2. ljutiti se; srditi se • Sdiju se z nȁmi, a nȅ znam zãkaj.

srdȉt

prid. [ž. srdȉta] – ljut, bijesan, koji je obuzet srdžbom • Sȑdit je kȁj rȋs.

srebrēnȁc

m. [jd. G srebrēncȁ, mn. G srebrēncȍf] – vrsta luka, srebrenac • Srebrēnȁc lȕk je fĩni za narȉzat zi špȅkum.

srȅbrni

prid. [ž. srȅbrna] – 1. srebrni, koji je od srebra, 2. koji je srebrne boje, 3. sijed • Grofȉ su h dvõrcu imȁli srȅbrni beštȅk.

srebrȍ

s. [jd. G srebrȁ] – 1. srebro, 2. srebrnina, predmeti od srebra (posuđe, nakit, pribor za jelo) • Srebrȍ lȋpo pȁše vus plãvu kȋklju.

srȅča

ž. [jd. G srȅče, mn. G srȅčih] – sreća • Ũn je imȁ srȅče, nĩ bȉ tȁm kȁt se tȏ prȉpetilo.

srȅčka

ž. [jd. G srȅčke, mn. G srȅčkih] – listić papira s brojem koji može donijeti dobitak ili glavni zgoditak na lutriji; srećka • Kūpȉ sam na pȍšti srȅčku, bȕmo vȉdli jel kȁj bȗ il nȅ bu.