s. [jd. G stvorẽa, mn. G stvorẽof] – stvorenje, biće → stvor • Bõg je stvȍri zȅmlu i na õj sȁ stvorẽa.

svrš. [prez. jd. 1. stvȍrim (se), mn. 3. stvȍriju/stvȍridu (se), prid. rad. jd. m. stvȍri (se), prid. trp. jd. m. stvȍren, ž. stvȍrena] – stvoriti (se) • Otkũt si se tĩ najempũt stvȍri? Sȁ zemljȁ i sȉ ljȗdi su stvȍreni ot Svȅvišega.

ž. [jd. G subȍte, mn. G subȍti(h)] – subota, šesti dan u tjednu • H subȍtu pȍjemo h Sanȍbor na sajȁm.

prid. [ž. suckȃ] – koji se odnosi na sud; sudski → sũt • Donȅsla se suckȃ ȍdluka da mȏram ĩt v rȅšt.

ž. [jd. G sučȉje, mn. G sučȋj] – nekadašnja administrativna jedinica, općina, sudčija • Nȉgda je pri nȁs bȋla brdofčȃnska i puščȃnska sučȉja.

s. [jd. G sũčja] – sitni komadići drva koji služe za potpaljivanje u peći → trĩšče • Sũčje je h pečĩ, bȕš u vužgȁ?

m. [jd. G sūcȁ, mn. G sūcȍf] – 1. državni službenik koji je na sudu, saslušava i presuđuje u parnicama i drugim postupcima, 2. onaj koji je imenovan da odlučuje u natjecanjima i sportovima, 3. onaj koji se smatra kvalificiranim da donosi meritorna mišljenja o čemu; ocjenjivač, sudac • Sũdac mi je dosudȉ dvȋ lȉti rȅšta.

nesvrš. [prez. jd. 1. sũdim, mn. 3. sũdiju/sũdidu, prid. rad. jd. m. sũdi, prid. trp. jd. m. sũjen, ž. sũjena] – 1. davati, iznositi mišljenje, donositi sud; procjenjivati, 2. razmatrati čiju krivicu u sudskom postupku i donositi presudu; osuđivati, kažnjavati, 3. paziti da se poštuju pravila igre, 4. voditi parnicu, parničiti se s kim, povjeriti sudu vođenje spora; suditi • Sũdiju se trȋ lȉti za tũ jednȕ ledȉnu. Sũjen je na dvȋ lȉti rȅšta.

prid. – koji se odnosi na Sudnji dan • Nĩ sũdi dȃn da se tȁk pȁščiš dȉlat.

prid. [ž. sūhȁ] – 1. suh, koji ne sadrži vlagu, bez vlažnosti; koji je bez vode ili oborina, 2. sasušen; uveo, 3. pren. suzdržan, hladan; mršav (o osobi), 4. suhoparan • Tȁk je sȗh kȁk ščãp.

m. [jd. G suhārkȁ, mn. G suhārkȍf] – suho granje koje služi za potpalu vatre • H špȍrot namĩčem suhãrke i tȁk kurĩm.

uzv. – izraz za nagli pokret • Mȉši su vȉdli mȁčku i sȕk h lȕku.

s. [jd. G sukȁla, mn. G sukȁlof] – valjak za tijesto, sukalo • Sukȁlo je rezvãljalo tȋsto čȉst na tȃnko.

nesvrš. [prez. jd. 1. sũčem, mn. 3. sũčeju/sũčedu, prid. rad. jd. m. sūkȁ] – 1. sukati, upredati u jednu nit, 2. vrteći oblikovati (o brkovima); • Dok povĩda, stãri dȉda si sũče bȑke.

svrš. [prez. jd. 1. sũknem, mn. 3. sũkneju/sũknedu, prid. rad. jd. m. sũkni] – brzo pobjeći uteći, suknuti • Māčȁk je lȍvi mȉša, a ũn je bȑš sũkni h lȕku.

ž. [jd. G Sȕkli] – hidronim, rijeka Sutla • F Sȕkli se kũpljemo po lȉti. Sȕkla je vodȁ kaj tečẽ h nȁšemu krȁju.

prid. [ž. suklȃnska] – koji se odnosi na Sutlu, sutlanski • Lĩpa je ovã nȁša suklȃnska dolīnȁ.

– toponim • Suklȉšče je mȉsto h Drĩu kadȉ je dȅnes nõva fabrȉka.

ž. [jd. G sȗme, mn. G sȗmih] – 1. osjećaj nesigurnosti, stanje odlučivanja o čemu; dvojba, 2. sklonost da se ne vjeruje ili ne povjeruje, 3. nesigurno stanje stvari; nedostatak konačnog dokaza ili jasnog pokazatelja o čemu; sumnja • Nĩmam sũme, sȅ ti vȅrujem.

nesvrš. [prez. jd. 1. sȗmam, mn. 3. sȗmaju/sȗmadu, prid. rad. jd. m. sȗma] – izražavati sumnju, sumnjati → sȗma • Sȗmam da je bȋlo tȁk kak povĩdaš.

s. [jd. G sȗnca, mn. G sȗncih] – 1. sunce kao nebesko tijelo neposrednog opažanja, 2. draga osoba • Sȗnce je zȉšlo, dȅnes bu lĩpi dȃn.

m. [jd. G sȕncokreta, mn. G sȕncokretof] – 1. suncokret, 2. pren. podr. prevrtljivac, onaj koji se stalno okreće prema promjenama politike ili vlasti • Ũn je kȁk sȕncokret, kȁk kadȏ dõjde na vlãst, ũn se k ȅmu obne.

s. [jd. G sȗnčeca, mn. G sȗnčecof] – sunce od milja, sunašce → sȗnce • Tĩ si mojȅ mãlo sȗnčece!

s. [jd. G sȗnčeka, mn. G sȗnčekof] – sunce od milja, sunašce → sȗnce • Zȉšlo je sȗnčeko, bȕmo se kȏmaj zigrȉli.