svrš. [prez. jd. 1. sȕnem, mn. 3. sȕneju/sȕnedu, prid. rad. jd. m. sȕni] – 1. jako baciti naglim trzajem; zasunuti, 2. zabiti jakim udarcem ili snažnim pokretom • Vȍ me je z rȍgi sȕni h plẽča.

ž. [jd. G sȗrke, mn. G sȗrkih] – 1. pov. etnol. kraći kaput ukrašen remenjem, dio narodne i gradske nošnje, 2. pren. stara, loša odjeća • Oblĩče se f tẽ sȗrke i zglẽda kaj plašȉlo.

s. [jd. G sũsectva, mn. G sũsectvof] – skupina kuća, susjedstvo • H sũsecvu živĩju strãski ljȗdi.

ž. [jd. G sũsede, mn. G sũsedih] – ona koja stanuje ili živi u blizini drugoga, susjeda • Sũseda, dȅ korãči prȉk plȍta i dõjdi na kãvu!

m. [jd. G sũseda, mn. G sũsedof] – onaj koji stanuje ili živi u blizini drugoga, susjed • Sũset Jȍža i sũset Vlȁdo su sȁko jȕtro h Grȉču na kãvi.

ž. [jd. G sũše, mn. G sũši] – 1. suša, 2. natkrivena prostorija • Ȍvo lȉto nȅ bu nȉš rȍdilo, vȅlika je sũša.

ž. [jd. G sȕšice, mn. G sȕšic] – tuberkuloza (TBC); jektika, sušica • Prȋ je dȍst ljũdi hmĩralo ot sȕšice, nĩ bȋlo vrãštva.

nesvrš. [prez. jd. 1. sušĩm, mn. 3. sušĩju/sušĩdu, prid. rad. jd. m. sȕši, prid. trp. jd. m. sušȅn, ž. sušȅna] – 1. činiti suhim, 2. postajati suh, 3. pren. postajati mršaviji (o osobi); sušiti (se) • Oprãla sam rubjȇ, sȁt ga sušĩm. Ščȅra smo jȉli sušȅne kobãse, nĩsmo ih se mȍgli najȉst.

m. [jd. G sȗda, mn. G sȗdof] – predmet različitih oblika i veličina od raznih materijala u kojem se drži, priprema ili poslužuje hrana, u kojem se što čuva; posuda • H vȅlikomu sȗdu je grõjzje za drȇšae.

m. [jd. G sūdȁ, mn. G sūdȍf] – 1. pravn. sud, 2. meton. zgrada u kojoj se nalazi i u kojoj zasjeda takva ustanova • Ȉšo bum na sũt, sȅ bum ih tūžȉ.

ž. [jd. G sȕzice, mn. G sȕzic] – vrsta livadne biljka • Za sȕzice velĩju da su tȏ sȕze Mȃjke Bõže.

svrš. i nesvrš. [prez. jd. 1. sũzim, mn. 3. sũziju/sũzidu, prid. rad. jd. m. sūzȉ] – 1. učiniti užim; smanjiti, 2. postati uži, uzak ili preuzak, uvući se po širini (o rublju i sl.), 3. lučiti suze; suziti • Fȕrt mi sũzi dẽsno ȍko, mȏram ĩt dȍktoru po vrãštvo.

 m. [jd. G sȗža, mn. G sȗžof] – 1. onaj koji je utamničen; uznik, 2. zarobljenik; sužanj • Tȁk hȑmba kak sȗža.

m. [jd. G svȁckoga, mn. G svȁckih] – djeverov pomoćnik • Svȁcki je z starešȉnum i prvodẽčim vodȉ svȃrbu.

nesvrš. [prez. jd. 1. svȁčam, mn. 3. svȁčaju/svȁčadu, prid. rad. jd. m. svȁča] – shvaćati, razumijevati • Sȁt svȁčam da su me f štacũnu fkȁnili.

nesvrš. [prez. jd. 1. svȁdim se, mn. 3. svȁdiju/svȁdidu, prid. rad. jd. m. svȁdi] – sudjelovati u svađi, biti u svađi, svaditi se, svađati se • Bȁbe se svȁdiju i kričĩju kaj šȏjke.

prid. [ž. svadl(j)ȉva] – koji se rado svađa, svadljiv • Fȇjst je svadlȉva, fȕrt bi se sȁmo kãrala.

ž. [jd. G svadl(j)ȋfke, mn. G svadl(j)ȋfkih] – svadljivica, svađalica • Svadljȋfka jenȁ, dȅ se prestȁni kārȁt!

m. [jd. G svadl(j)ȋfca, mn. G svadl(j)ȋfcof] – svadljiv čovjek; svađalica, svadljivac • Prãvi je svadljȋvac, sȁmo ȉšče s kĩm bu se posvȁdi.

ž. [jd. G svȃrbe, mn. G svȃrbi] – veselje prigodom vjenčanja, svadba • Nȉgda su svȃrbe bȋle dȍma pri mlãdencu, a tẽri pũt su se znȁli i potũč.

prid. [ž. svȃrbena] – koji se odnosi na svadbu, svadbeni • Dȅnes se skȍrum ne mȍreju vȉdit svȃrbene navȃde.

m. [jd. G svȁta, mn. G svȁtof] – 1. sudionik svadbe, 2. pren. vesela osoba; svat • Svȁti jȃko jũškaju i popĩvaju.

m. [jd. G svečārȁ, mn. G svečārȍf] – onaj koji slavi, slavljenik, svečar • Bȋli su h nedȉlju pri svečārȕ, slãvili smo gȏt.

ž. [jd. G svečarȉce, mn. G svečarȋc] – ona koji slavi, slavljenica, svečarica • Unã je bȋla svečarȉca h prȍšlu subȍtu.