svrš. [prez. jd. 1. zalȕpim (se), mn. 3. zalȕpiju/zalȕpidu (se), imp. jd. 2. zalȕpi, prid. rad. jd. m. zalȕpi (se)] – 1. naglo, s lupom zatvoriti i tresnuti, 2. zatvoriti se s lupom; zalupiti • Fȇjst je prȍpuh vlĩko pak su se vrãta zalȕpila.

pril. – na beskoristan način; nizašto; uzalud • Zãlut ti povĩdavam kat nȉš ne rȁzmeš.

nesvrš. [prez. jd. 1. zamaglĩm (se), mn. 3. zamaglĩju/zamaglĩdu (se), prid. rad. jd. m. zamaglȉ (se), prid. trp. jd. m. zamaglȅn, ž. zamaglȅna] – 1. prekriti se maglom, postati maglovit (o okolišu), 2. zamutiti se; izgubiti prozirnost (o staklu), 3. zasuziti, zamutiti se (o očima), 4. pren. postati nejasan, maglovit, 5. učiniti da bude nejasno (namjerno ili neumješnim načinom objašnjavanja); zamagliti (se) • Zȁšo sam f hȉžu pak su mi se očãle zamaglȉle, nȉš ne vȉdim. Oblȍki su zamȁgleni, ne mȍreš vȉdit vȃn s hĩže.

nesvrš. [prez. jd. 1. zamahĩvam, mn. 3. zamahĩvaju/zamahĩvadu, prid. rad. jd. m. zamahĩva] – izvoditi zamah, zamahivati • Tȁk je fȇjst zamahĩva zi sekȉrum da je ftȑgni štĩ.

svrš. [prez. jd. 1. zamãhnem, mn. 3. zamãhneju/zamãhnedu, imp. jd. 2. zamāhnȉ, prid. rad. jd. m. zamāhnȉ] – izvesti zamah, zamahnuti • Zamāhnȉ je z vȉjakum tȁk da je mȃm odrȉzo debȅlu kȉtu.

svrš. [prez. jd. 1. zamȁknem, mn. 3. zamȁkneju/zamȁknedu, prid. rad. jd. m. zamaknȉ] – zaći za što, izgubiti se iz vida, s pogleda; nestati, zamaknuti • Kȏmaj sam ga zȁzva, ũn je vȅč zamaknȉ za vȕga.

svrš. [prez. jd. 1. zamastĩm (se), mn. 3. zamastĩju/zamastĩdu (se), prid. rad. jd. m. zȁmasti (se), prid. trp. jd. m. zamaščȅn, ž. zamaščȅna] – 1. prirediti jelo uz potrebnu količinu masti, 2. zaprljati, uprljati mašću ili čime ljepljivim i sličnim masti; zamastiti (se) • Rȉhta sam matõr na trȁktoru, sȁf sam se zȁmasti. Kȁj si pȁk dȉla kaj ti je rȕbača sȁ zamaščȅna?

nesvrš. [prez. jd. 1. zamaščẽvam (se), mn. 3. zamaščẽvaju/zamaščẽvadu (se), imp. jd. 2. zamaščẽvaj, prid. rad. jd. m. zamaščȇva (se)] – 1. priređivati jelo uz potrebnu količinu masti, 2. prljati mašću ili čime ljepljivim i sličnim masti; zamašćivati (se) • Zamaščẽvam rȁcu š čȕdaj mãšče, kaj bu žmȁhna za jȉst.

nesvrš. [prez. jd. 1. zamãtam (se), mn. 3. zamãtaju/zamãtadu (se), imp. jd. 2. zamãtaj, prid. rad. jd. m. zamātȁ (se)] – 1. oblagati nečim što obuhvaća cijelu vanjsku površinu; uvijati, obavijati, omatati, 2. razg. obavijati se odjećom; utopljavati se; zamatati (se) • Zamãtam si pȑst kaj sam se porȉza.

svrš. [prez. jd. 1. zamȁžem (se), mn. 3. zamȁžeju/zamȁžedu (se), imp. jd. 2. zamȁži, prid. rad. jd. m. zamȁza (se), prid. trp. jd. m. zamȁzan, ž. zamȁzana] – učiniti nečistim; onečistiti, umazati, umrljati, zaprljati (se) • Sȁf se zamȁžem dok zmĩčem sȁje z rȁjfinga. Zamȁzan je kȁk pȃjcek.

ž. [jd. G zãmene, mn. G zãmen(ih)] – ono što nastaje kad se zamijeni, čin i posljedica zamjenjivanja, zamjena • Nȁšo sam si zãmenu kaj dȅnes ne mȍrem na posȁ.

svrš. [prez. jd. 1. zametẽm, mn. 3. zametẽju/zametẽdu, prid. rad. jd. m. zametȁ] – 1. zatrpati, zavijati (o snijegu), 2. metenjem skloniti, 3. pren. netragom izbrisati; odnijeti, 4. dodati posija svinjama u napoj; zamesti • H nāpȍj sviȁm zametẽm dvȋ kȃntice mekȋ.

m. [jd. G zȃmeta, mn. G zȃmetof] – vjetrom nanesen snijeg na jednome mjestu; nanos, zapuh, zamet • Vȉtar je na brīgȕ naprȁvi zȃmete snȋga prȉk mȅtra.

svrš. [prez. jd. 1. zamȅtam, mn. 3. zamȅtaju/zamȅtadu, prid. rad. jd. m. zametȁ, prid. trp. jd. m. zametȅn, ž. zametȅna] – 1. a. zapodijevati, začinjati, započinjati (svađu i sl.), b. zaturati, zabacivati, gubiti, c. stvarati klicu, zametak od kojeg se nešto razvija; zasnivati, 2. praviti zamete, nanose, smetove (o snijegu), 3. početi se stvarati, nastajati (o plodu, o klici, o onome što se razvija) • Snȋk je zametȁ štrȅku pak cȕgi ne mȍreju pelȁt. Cĩli je krȁj zametȅn zi snȋgum.

svrš. [prez. jd. 1. zaminĩm, mn. 3. zaminĩju/zaminĩdu, prid. rad. jd. m. zȁmini] – 1. uzeti što umjesto čega drugog, 2. a. preuzeti mjesto, ulogu, dužnost koga drugoga, b. za jednu osobu misliti da je druga, 3. preuzeti funkcije, posao itd. druge osobe; zamijeniti • Vȅč pũt me zaminĩju z mlȁjšim brȁtum.

m. [jd. G zãmira, mn. G zãmirof] – ono što nastane kad se tko zamjeri; zamjeravanje, pogoršanje odnosa, zategnutost, zamjera • Sȅ im povĩdam kak ih ȉde, al nĩ tȗ zãmira.

nesvrš. [prez. jd. 1. zamĩram (se), mn. 3. zamĩraju/zamĩradu (se), prid. rad. jd. m. zamĩra (se)] – 1. ne odobravati, izražavati neslaganje; prigovarati, predbacivati, 2. izazivati čije negodovanje; gubiti naklonost; predbacivati; zamjerati (se) • Fȕrt im se zamĩram, a sȁmo povĩdam ȕno kaj jẽ.

svrš. [prez. jd. 1. zamȉrim, mn. 3. zamȉriju/zamȉridu, imp. jd. 2. zamȉri, prid. rad. jd. m. zamȉri] – 1. ne odobriti, izraziti neslaganje; prigovoriti, predbaciti, 2. izazvati čije negodovanje; izgubiti naklonost; predbaciti; zamjeriti se • Nȉš mi ne zamȉriju kaj ih špȍtam.

svrš. [prez. jd. 1. zamĩsim, mn. 3. zamĩsiju/zamĩsidu, imp. jd. 2. zamīsȉ, prid. rad. jd. m. zamīsȉ] – 1. a. načiniti tijesto, b. oblikovati od tijesta, načiniti od tijesta, načiniti mijeseći, prirediti miješanjem, 2. pren. biti uzrokom neprilike, izazvati kakvo zlo, pakost, intrigu zamijesiti • Zamīsȉla sam bȕfline, mojȁ decȁ ih ȉmaju rȁdi.

svrš. [prez. jd. 1. zamȉslim (se), mn. 3. zamȉsliju/zamȉslidu (se), prid. rad. jd. m. zamȉsli (se), prid. trp. jd. m. zamȉšl(j)en, ž. zamȉšl(j)ena] – 1. a. začeti, zasnovati nešto u mislima, u mašti; smisliti, b. predočiti nešto u mislima, u mašti, 2. predati se mislima, utonuti u misli; zadubiti se; zamisliti (se) • Zamȉsli sam se nȉkaj pak te nĩs čȗ kat si me zȁzva.

svrš. [prez. jd. 1. zamĩšam, mn. 3. zamĩšaju/zamĩšadu, prid. rad. jd. m. zamīšȁ, prid. trp. jd. m. zamĩšan, ž. zamĩšana] – prirediti miješanjem, zamiješati • Zamĩša sam dvȋ tãčke pitȏna, bȕm si zbetonȉra ȍko pȗmpe kaj mi vodȁ nȅ bu cũrila okȏlo. Pitȏn je zamĩšan, mȍremo ȉt pitonȋrat.

nesvrš. [prez. jd. 1. zamĩčem/zamĩtam, mn. 3. zamĩčeju/zamĩčedu/zamĩtaju, prid. rad. jd. m. zamĩta] – 1. ne voditi brigu (o kom ili o čem); zanemarivati, 2. ne davati ili ne priznavati komu što zaslužuje; zapostavljati • Sȉ ga f hȉži zamĩčeju, nȉš dȍ jenga ne držĩju.

svrš. [prez. jd. 1. zamjãfčem, mn. 3. zamjãfčeju/zamjãfčedu, prid. rad. jd. m. zamjāfkȁ] – oglasiti se mjaukom, zamjaukati → mjāfkȁt • Māčȁk je zamjāfkȁ kaj ga je pȅs nagȁa.

svrš. [prez. jd. 1. zamlȁvim, mn. 3. zamlȁviju/zamlȁvidu, prid. rad. jd. m. zamlȁvi] – 1. onemogućiti da se što sazna; prikriti, 2. potisnuti, učiniti da se zaboravi (problem, afera) zataškati, zatajiti • Cĩlo selȍ je ziznȁlo sȅ o ȉm, a unȉ bi ftȉli tȏ zamlȁvit.