prid. [ž. zãsitna] – koji zasićuje; hranjiv • Pȁžulj je zãsitan, ne mȍrem ga čȕdaj pojȉst.

svrš. [prez. jd. 1. zasȉtim (se), mn. 3. zasȉtiju/zasȉtidu (se); prid. rad. jd. m. zasȉti (se), prid. trp. jd. m. zasȉčen, ž. zasȉčena] – 1. potpuno otkloniti glad, postati sit, 2. pren. a. zadovoljiti žudnju za čim, b. ne željeti više što, biti zamoren čime (o onome što bi trebalo biti zabava i sl.); dosaditi (o duševnoj hrani); zasititi (se) • Ne mȍrem vȅč jȉst pȁžulj s korẽem, zasȉti sam ga se.

svrš. [prez. jd. 1. zaskočĩm, mn. 3. zaskočĩju/zaskočĩdu, prid. rad. jd. m. zȁskoči, prid. trp. jd. m. zaskȍčen, ž. zaskȍčena] – 1. a. iznenaditi, preteći u namjerama; spriječiti, preduhitriti, b. zaobilaženjem preteći; obići, 2. skočiti, poskočiti, 3. prekinuti u govoru, ne dati da govori; zaskočiti • Zȁskoči me pri štacũnu, nȉs mȍga vũjt. Ftȉ je fkrȁst kȍkoš, al je bȉ mȃm zaskȍčen.

svrš. [prez. jd. 1. zaskomũčem, mn. 3. zaskomũčeju/zaskomũčedu, prid. rad. jd. m. zaskomũka] – oglasiti se jaukom, zajaukati • Či decȁ mãko zaskomũkaju, mȃm bežĩju glẽdit kȁj im jȇ.

svrš. [prez. jd. 1. zaslipĩm, mn. 3. zaslipĩju/zaslipĩdu, prid. rad. jd. m. zaslĩpi, prid. trp. jd. m. zaslĩpjen, ž. zaslĩpjena] – 1. jakim svjetlom privremeno oduzeti ili umanjiti moć vida, 2. pren. oduzeti moć rasuđivanja; zaslijepiti • Fȇjst se dopelȁ zȃt zaovȉnka, nĩ vgasnȉ dũga svȉkla pak me je zaslĩpi. Čȉst je zaslĩpjen s tĩm bedastȏčam.

svrš. [prez. jd. 1. zaslũžim, mn. 3. zaslũžiju/zaslũžidu, prid. rad. jd. m. zaslūžȉ, prid. trp. jd. m. zaslũžen, ž. zaslũžena] – 1. ostvariti zaradu, zaraditi, 2. dobiti pravo nagrade, priznanja, pohvale, postati dostojan čega; zavrijediti, zaslužiti • Nadȉla sam se dȍst, al sam dȍbro i zaslūžȉ. Ot drȕgoga mȉseca pȍjem h zaslũženu pȅmziju, dȍst sam dȉlau!

nesvrš. [prez. jd. 1. zaslužĩvam, mn. 3. zaslužĩvaju/zaslužĩvadu, prid. rad. jd. m. zaslužĩva] – 1. zarađivati, 2. zasluživati → zaslužit • Vȅč pȇt lȋt zaslužĩvaju nãgrade.

svrš. [prez. jd. 1. zasmrȁdim, mn. 3. zasmrȁdiju/zasmrȁdidu, prid. rad. jd. m. zasmrȁdi, prid. trp. jd. m. zasmrȁjen, ž. zasmrȁjena] – ispuniti smradom, raširiti smrad; zasmrditi • Kūrȉ je stãre švȃkore pak je zasmrȁdi cĩlo selȍ. Cĩli je krȁj zasmrȁjen od tvẽga kũrea.

svrš. [prez. jd. 1. zasmrdĩm, mn. 3. zasmrdĩju/zasmrdĩdu, prid. rad. jd. m. zasmdȉ] – početi smrditi, početi se širiti (o smradu) • Zȃt televȉzora se sȁmo zasvĩtilo, zadȉmilo i zasmdȉlo, ȕnda je krȅpa.

svrš. [prez. jd. 1. zasȏlim, mn. 3. zasȏliju/zasȏlidu, prid. rad. jd. m. zasolȉ, prid. trp. jd. m. zasȍlen, ž. zasȍlena] – 1. a. začiniti solju, dodati sol; zaslaniti, b. razg. pren. (u šali) pretjerati u pričanju, 2. a. napakostiti (komu), b. pren. zapapriti, zabiberiti; zasoliti • Zasolȉ sam šalȃtu, kȏmaj bum u pojȉ. Jūhȁ je zasȍlena, kȏmaj u mȍrem jȉst.

svrš. [prez. jd. 1. zaspĩm, mn. 3. zaspĩju/zaspĩdu, prid. rad. jd. m. zȁspa] – iz budnog stanja prijeći u san, početi spavati; usnuti, utonuti u san, zaspati • Hjȗtro sam zȁspa, nĩs čȗ vũru kak zvonĩ, pak sam zȁmudi na cȕk.

svrš. [prez. jd. 1. zaspomȉnam se, mn. 3. zaspomȉnaju/zaspomȉnadu, prid. rad. jd. m. zaspomȉna] – zanijeti se u pričanje • Zaspomȉnali smo se, nĩs ni vȉdi kȁk je vrȋme preletȉlo.

svrš. [prez. jd. 1. zasbim, mn. 3. zasbiju/zasbidu, prid. rad. jd. m. zasbi] – početi svrbjeti, zasvrbjeti • Zasbi me glȁn, pȉnezi se kãžeju.

nesvrš. [prez. jd. 1. zastanãvl(j)am, mn. 3. zastanãvl(j)aju/zastanãvl(j)adu, prid. rad. jd. m. zastanȃvl(j)a] – činiti da stane ono što je u pokretu, prekidati nečiji pokret ili hod, prekidati slijed radnji ili djelatnosti, zaustavljati • Zastanãvlaju i spitãvaju dȉ su se cȗgi stȑknili.

svrš. [prez. jd. 1. zastanovĩm, mn. 3. zastanovĩju/zastanovĩdu, imp. jd. 2. zastanōvȉ, prid. rad. jd. m. zastanovȉ] – učiniti da stane ono što je u pokretu, prekidati nečiji pokret ili hod, prekidati slijed radnji ili djelatnosti, zaustaviti • Zastanōvȉ vȏs, prehȉtro se pȅljamo.

svrš. [prez. jd. 1. zastrȁšim, mn. 3. zastrȁšiju/zastrȁšidu, prid. rad. jd. m. zastrȁši, prid. trp. jd. m. zastrȁšen, ž. zastrȁšena] – ispuniti (se) strahom, izazvati strah; uplašiti, zastrašiti • Zastrȁšili su ga kaj bu mõra platȉt glȍbu kaj je hȉti šȕtu na ledȉnu. Ũn je fȍrt zastrȁšen ž ȉhovim povĩdaem.

svrš. [prez. jd. 1. zastrašĩvam, mn. 3. zastrašĩvaju/zastrašĩvadu, imp. jd. 2. zastrašĩvaj, prid. rad. jd. m. zastrašĩva] – zastrašivati → zastrȁšit • Dȅcu fȕrt zastrašĩvaju da bu dȍša Krȁmpus ak nȅ buju dõbri.

svrš. [prez. jd. 1. zastrũžem, mn. 3. zastrũžeju/zastrũžedu, prid. rad. jd. m. zastrũga] – ostaviti trag struganjem na površini čega, zastrugati • Zastrũga sam z ȁtum po stūpȕ, nȉs ga vȉdi.

svrš. [prez. jd. 1. zasũčem, mn. 3. zasũčeju/zasũčedu, prid. rad. jd. m. zasūkȁ, prid. trp. jd. m. zasũkan, ž. zasũkana] – zavrnuti ili zaviti oko vlastite osi; uvrnuti, zasukati • Zasũka sam rukāvȅ i lȍti sam se dȉla. Rukãf je zasũkan prȉk lȁkta.

svrš. [prez. jd. 1. zasũknem, mn. 3. zasũkneju/zasũknedu, imp. jd. 2. zasūknȉ, prid. rad. jd. m. zasūknȉ] – zavrnuti ili zaviti oko vlastite osi; uvrnuti, zasuknuti → zasūkȁt • Zasūknȉ rukāvȅ!

nesvrš. [prez. jd. 1. zasukãvam, mn. 3. zasukãvaju/zasukãvadu, prid. rad. jd. m. zasukȃva] – zasukavati → zasūkȁt, zasūknȉt • Prȋ nek ȉdem nȉkaj dȉlat, zasukȃvam si rukāvȅ.

svrš. [prez. jd. 1. zasȕnem, mn. zasȕneju/zasȕnedu, imp. jd. 2. zasȕni, prid. rad. jd. m. zasȕni] – zasititi se nekoga jednoličnog jela ili onoga koje se uzastopno jede • Svȋe vȅč ne mȍreju jȉst bȕče, zasȕnile su se.

svrš. [prez. jd. 1. zasušĩm (se), mn. 3. zasušĩju/zasušĩdu (se), prid. rad. jd. m. zȁsuši (se), ž. zasušĩla, prid. trp. jd. m. zasušȅn, ž. zasušȅna] – učiniti da bude suho, posušiti, sasušiti (se) • Zasušĩla mi se tȋnta h pinkãli, ne mȍrem pīsȁt ž ũm. Zemlȉca je tda, zasušȅna.

svrš. [prez. jd. 1. zasvitĩm, mn. 3. zasvitĩju/zasvitĩdu, imp. jd. 2. zasvĩti, prid. rad. jd. m. zasvĩti] – 1. pustiti svjetlost, učiniti da bude svjetlo, 2. početi svijetliti, početi bacati svjetlo; zasvijetliti • Zdȉgnili smo se čȋm je sȗnce zasvĩtilo.