zrȍk

m. [jd. G zrokȁ, mn. G zrokȏf] – pojava koja izaziva drugu pojavu kao svoju posljedicu; uzrok • Nȁša je zrȍk kaj mi se svẽti.

zrȏpat

svrš. [prez. jd. 1. zrȏpam, mn. zrȏpaju/zrȏpadu, imp. jd. 2. zrȏpaj, prid. rad. jd. m. zrȏpa] – isprevrtati, razmetati • Māčkȉ su žgajãrnu zrȏpali kaj su nagȁali mȉše.

zrȏštat

svrš. [prez. jd. 1. zrȏštam mn. zrȏštaju/zrȏštadu; imp. 2. jd. zrȏštaj, prid. rad. jd. m. zrȏšta, prid. trp. jd. m. zrȏštan, ž. zrȏštana] – lupati, ružiti, rasplamsati vatru u peći • Zrȏštaj pȇč kaj bu bȍl gorȉlo. Pečĩca je fȇjst zrȏštana, sȁt se bu rezgorȉla.

zrovȁt

svrš. [prez. jd. 1. zrovãm, mn. 3. zrovãju/zrovãdu, prid. rad. jd. m. zrȍva, prid. trp. jd. m. zrovãn, ž. zrovãna] – 1. rujući iskopati (o radnji stroja koji ruje), 2. izdupsti rilom (o svinji i sl.); izrovati • Pȃjceki su zrȍvali cĩlo dvorȉšče. Cĩlo mi je dvorȉšče zrovãno ot pȃjcekof.

zrũke

pril. – nespretno, izvan rute, neprikladno • Ne mȍrem jȕtri ĩt h Zȁprešiče, zrũke mi je.

zrūlȉt

svrš. [prez. jd. 1. zrũlim, mn. 3. zrũliju/zrũlidu, prid. rad. jd. m. zrūlȉ, prid. trp. jd. m. zrũlen, ž. zrũlena] – 1. okruniti kukuruz, 2. skinuti suhu kožu; oljuštiti • Zrũli sam dvȋ kȃnte korȕze, tȏ bu dȍst za danȁs. Sȁ mi je kȏža z rũk zrũlena.

zrȕšit (se)

svrš. [prez. jd. 1. zrȕšim (se), mn. 3. zrȕšiju/zrȕšidu (se), imp. jd. 2. zrȕši, prid. rad. jd. m. zrȕši (se), prid. trp. jd. m. zrȕšen, ž. zrȕšena] – 1. a. oboriti, svaliti, b. narušiti, uništiti, upropastiti, 2. razg. ne propustiti koga na ispitu, 3. a. pretvoriti se u ruševinu; urušiti se, b. propasti fizički; porušiti se, ostarjeti; srušiti (se) • Zrȕšili smo stãri orȉh kaj se pȍsuši. Stãri orȉh je zrȕšen, nĩ ga vȅč.

zrũtat (se)

svrš. [prez. jd. 1. zrũtam, mn. 3. zrũtaju/zrũtadu, prid. rad. jd. m. zrũta, prid. trp. jd. m. zrũtan, ž. zrũtana] – odlomiti se, odroniti se (o zemlji) → rũtatZ brȋga se zrũtalo čȕdaj zemlẽ. Čȕdaj je zemlẽ zrȗtano z brȋga.

zūbȁc

m. [jd. G zūpcȁ, mn. G zūpcȍf] – oštriji istaknuti dio raznih predmeta (pile, češlja); zubac • Grȁble su ostȁle bez zūpcȍf.

zubȁče

ž. pl. t. [G zubȃč/zubȁči(h), D zubȁčam] – oruđe za rad u polju i vrtu, ima zupce postavljene okomito na držak, služi za skupljanje pokošene trave, slame, poravnavanje prekopane zemlje i sl.; grabulje, grablje • Ȉmamo drvȅne i želȉzne zubȁče.

zubãr

m. [jd. G zubãra, mn. G zubãrof] – liječnik za bolesti zuba; stomatolog, zubar • Pȍjem zubãru, bolȉju me zȗbi.

zubarȉca

m. [jd. G zubarȉce, mn. G zubarȉci(h)] – liječnica za bolesti zuba; stomatologinja, zubarica • Pri zubarȉci čȕdaj ljȗdi sidĩ h čekaȏni.

zubãrski

prid. [ž. zubãrska] – koji se odnosi na zubara, zubarski → zubãrZubãrskog stocȁ se sȉ bojĩju.

zȕbast

prid. [ž. zȕbasta] – koji je velikih zubi, zubat • Zȗbi mu za naprȉ stojĩju kat je zȕbast.

zȗblat (zȗbljat)

nesvrš. [prez. jd. 1. zȗbl(j)am, mn. 3. zȗbl(j)aju/zȗbl(j)adu, prid. rad. jd. m. zȗbl(j)a] – skupljati travu, sijeno grabljama, grabljati • Po lozȉ zȗbljam lĩstje za štrȁju.

zȕc

uzv. – zvuk, ob. u frazemu ni zȕc „ni riječi“ (ušuti!) • Da nĩsi ni zȕc, dok jã povĩdam.

zȕcnit

svrš. [prez. jd. 1. zȕcnem, mn. 3. zȕcneju/zȕcnedu, imp. jd. 2. zȕcni, prid. rad. jd. m. zȕcni] – progovoriti, izreći što, otvoriti usta, pisnuti • Ne mȍrem ni zȕcnit kȁk sam se strȁši.

zũjat

svrš. [prez. jd. 1. zujĩm, mn. 3. zujĩju/zujĩdu, prid. rad. jd. m. zũja] – proizvoditi zvuk koji se predočuje kao sliveno »z«, kao muhe, pčele i sl.; zujati • Ot tȋh mũh nĩ mȍč žīvȉt, zujĩju mi cĩli dȃn okȏli glãve.

zūlȍ

s. [jd. G zūlȁ, mn. G zūlȍf] – 1. rupa, otvor, 2. otvor u peći za loženje • Otprȉ zūlȍ na špȍrotu, bȕ bȍljši cȗk. Kȁča spĩ h zūlȕ.

zȕluf

m. [jd. G zȕlufa, mn. G zȕlufof] – zalizak pušten niz lice pokraj uha • Ot vũh prik obrȁza pȕsti si je zȕlufe.

zũnkraj

pril. – s druge strane, s one strane, onkraj • Zũnkraj Sāvȅ je Sanȍbor.

zȗp

m. [jd. G zȗba, mn. G zũbih] – 1. anat. jedna od bjeličastih izraslina koštanog tkiva u čeljusti prevučenih caklinom, koje služe za grizenje i žvakanje, 2. a. oštriji ispust, istaknut dio raznih predmeta (pile, češlja i sl.); zubac, b. stršeći oštar dio stijene, zida ili čega drugog. 3. meton. ono što se troši; zub • Dȅčecu se mãja zȗp, bȕmo ga spūknȉli.

zũrit

nesvrš. [prez. jd. 1. zũrim, mn. 3. zũriju/zũridu, imp. jd. 2. zũri, prid. rad. jd. m. zũri] – napadno gledati, zuriti • Tȁk zũriju vũ me, kȁk da me nĩsu nȉgdar vȉdli.

zus (zuz)

prijedl. – (A jd. i mn.) 1. smjer kretanja naviše, nagore, uzvodno, 2. a. smjer kretanja ili sasvim blisko mjesto mirovanja jedan uz drugoga; pored, pri, kraj, b. mjesto neposredno pored imenice u akuzativu, 3. a. okolnosti koje prate glagolsku radnju, prilike u kojima se radi ili događa, b. dodavanje; uz → vusZus potȍk rãsteju vȑbe.